Samo daj ‘leba!

Dok je u “normalnom svetu” gotovo nezamislivo jesti hleb uz paste, pirinač ili krompir, kod nas je to česta pojava. “Ako je bez ‘leba, to je isto kao da nisam ni jeo”, znaju da kažu naročito stariji, dok drobe hleb u supu i tako ga jedu.

Postoje apsolutno ekstremni slučajevi koji hleb jedu uz dinju i lubenicu, tvrdeći da hleb apsorbuje voćnu kiselinu. U nekim krajevima hleb se gricka uz lešnike i orahe jer im je tako – jednostavno ukusnije.

Nikad dosta šećera

Osamdesetih godina, želeći da umanje štetnost “gaziranog” u koka koli i sličnim napicima, roditelji su znali da detetu u čašu koka kole supaju supenu kašiku šećera. Koka kola bi u tom trenutku “iskipela” iz čaše, što je roditeljima bio signal da je “gazirano” isparilo, te je bezbedno da je dete popije. Oni malo staromodniji su koka kolu gasili čime drugo, nego hlebom, te su deci davali parčad hleba umočenog u koka kolu. Fuj!

Bake su imale još žešći metod da ojačaju imunitet svojih unuka, te bi u kafenoj šolji mutile žumance sa šećerom sve dok se ne pretvori u kremastu masu. Da detetu jačaju kosti.

Ljubav prema šećeru toliko je jaka, da mnogi i dan das, umesto svih mogućih i nemogućih nadeva, u palačinke stavljaju upravo šećer.

Kifla, krem i…

Jogurt! Kombinacija logična samo onima koji u njoj uživaju. Ovome su naročito skloni klinci školskog uzrasta koji podjednako vole “kremić” i ukus punomasnog, gustog jogurta.

Skrnavljenje supe

Prijatelju, ako je ne voliš, ne moraš da je jedeš, ajde na drobljenje hleba i da zažmurimo, ali zašto u nju rendaš sir ili kačkavalj? Lepo reci da ti se jede fondu, nemoj da skrnaviš savršenstvo zvano domaća supa! Mada, ni to nije toliko strašno – postoje ljudi koji u supu stavljaju majonez!

Šta smeta ako je “živo”?

Posebna fela gastro egzotičara su oni kojima ni najmanje ne smeta ako nešto nije termički obrađeno. Tako imamo ljude koji obožavaju da jedu “žive” rezance, neskuvani fil za sarmu “sa sve tvrdim pirinčem”, kao i tek umućen i neprokuvan nadev za tortu – dakle, sa “živim” brašnom i jajima.

I dok se mi smejemo, neko se uveliko dosetio da patentira ove pomalo bizarne navike, te tako regularno možete kupiti burek s sastojcima za podvarak, sarmu, picu ili čak sa euro-kremom. Pošto nam je grickanje očigledno u krvi, jedan domaći proizvođač je izbacio na tržište čips sa slaninom (šta realno, bolje krcka od reš pečene slaninice), a u međuvremenu je i Plazma postala slana.

Koja je vaša najluđa kombinaacija?

The post Nemoguće kombinacije hrane moguće samo u Srbiji appeared first on Moodiranje.

Reci škafiškafnjak?
– Škafišnjafak, a jbt.. Škafnj.. Mrš, jeb’la te reč.

Legenda kaže da je ovu reč koja zapravo ne znači ništa, smislio neki anonimni pijanac. Razlog nije poznat. Verovatno da bi napakostio onima koji nisu baš vešti u izgovoru “teških reči”. A taj izraz zaista ne znači ništa.

– Reci “škafiškafnjak”!
– Škafiššškašnjak

Možete li to da izgovorite? Poslužiće vam kao logopedska vežba, a eventualno je možete ubrojati na sopstvenu listu beskorisnih talenata koje svi posedujemo, na ovaj ili na onaj način.

Lomljenje jezika je dakle posebna disciplina.

Inače, naš jezik je prepun reči koje suštinski ne znače ništa, ili vuku korene iz daleke istorije, pa se njihovo značenje izgubilo.

Pogledajmo običnu uzrečicu “bre” – da li iko zna kada i kako je nastala? Šta uopšte znači “bre”? Nekada ništa, nekada je govorimo u šali, a ume i da bude pretnja. Jesi čuo bre?

Ili na primer, naša čuvena reč “oguglati”, kako je nastala i da li se ikako može povezati s najvećim pretraživačem, Guglom?

Postoji čitava teorija oko psovki, pa se danas stručnjaci žustro sukobljavaju kako je nastala osnova svih psovki, ona reč na “j”.

Neke reči su, kao pomenuti škafiškafnjak su nastale očigledno iz zezanja i nikada očigledno nećemo saznati da li i šta znače.

The post Da li znate šta je “Škafiškafnjak”? Tako je, nemate pojma! KLIKNI i saznaj već jednom. appeared first on Moodiranje.

Možda taj čovek zbilja ima sve navedene atribucije. Možda je i milioner, ne znamo. Ali izvesno je da on deluje kao neko sa margine.

Pređimo sad na tebe. Imaš li utisak da ti nekako izmiče društvena lestvica za koju smatraš da ti pripada? Da drugi zarađuju mnogo više novca od tebe za isto ono što ti znaš da radiš? Da uživaju ugled i poštovanje dok se ti osećaš skrajnuto?

Ukoliko se prepoznaješ u ovome, vreme je da porazmisliš kakav utisak ostavljaš.

Ako si se ikad zapitao kako neki ljudi umeju da se “dobro upakuju” i “skupo prodaju”, osim jakog samopouzdanja, oni svakako ne rade ništa od navedenih stvari.

Ovo su razlozi zbog kojih deluješ kao sirotinja – iako to nisi.

Ne održavaš obuću

Možda je tebi sasvim ok da utrčiš u cipele ili patike “za svaki dan” i izletiš napolje, međutim, ako ta obuća nije uredna i čista, veruj nam da se ne razlikuješ puno od aljkavog čoveka koji je došao po kredit. Bez obzira što ti novčane prilike nisu sjajne ili nemaš desetine pari cipela, to nije razlog da ih ne održavaš urednim. Krpu, vodu i nešto za glancanje svako od nas ima! Ako si žensko, menjaj flekice kada bez njih ostaneš, jer je jedan od najružnijih prizora oguljena štikla koja lupa kao čekić pri hodanju.

Trag ti smrdi na duvan

Dobro, koliko čovek treba da bude nemaran (najpre prema svome zdravlju) i dozvoli da mu garderoba upije miris duvana u toj meri da ostavlja trag za sobom? Šta možemo da pomislimo o takvom čoveku? Da živi u prostoru “dva sa dva” u kom se puši kao na takmičenju, a prozori se otvaraju dvaput godišnje! Ako si žestoki uživalac duvana ili živiš u okruženju gde se “purnja” u tolikoj meri, barem redovno provetravaj, zaštiti garderobu i nabavi neka sredstva za osvežavanje vazduha.

Deluješ pogrbljeno

Nisu bile ludi naše učiteljice i nastavnici fizičkog dok su nas opominjali da sedimo i hodamo uspravnih leđa. Ne samo zbog zdravlja kičme, već i zbog toga što je uspravan stav odraz samouverenog, stabilnog, ponosnog i jakog čoveka. Ako ti je teško da se odjednom ispraviš, uvedi u jutarnju rutinu vežbe istezanja, one koje smo radili na časovima fizičkog.

Evo ti sjajne vežbe istezanja za koje je potrebno par minuta – dakle, bez izgovora da nemaš vremena!

Pohabane sitnice

Futrola za naočare koja se raspada, izlizana ili pokidana maska telefona, hemijske od 2 dinara… sve su to stvari koje nisu skupe, a koje toliko govore o našem stilu. Futrole modernog dizajna možeš kupiti preko AliExpressa, kao i masku za telefon. Pobacaj “dva dinara hemijske” i nađi neku pristojnu parkericu. Ako nosiš rokovnik, onda nek bude lep i kvalitetan – svi ovo dobijamo u raznoraznim prilikama.

Kesa služi da u njoj nosiš stvari koje si upravo kupio, a ne da ti bude torba! Zaboravi na kese ovog momenta i to zauvek!

“Priručna torba” se takođe može pazariti za male pare.

Jedeš halapljivo

Ima u našem narodu vrlo slikovita izreka, “kao da ga je gladan kurac pravio”. Znate, to su oni ljudi koji odu na slavu pa sljušte ceo oval pečenja ili još gore, sa švedskog stola uzimaju “od svega pomalo” dok ne spakuju 3 kg hrane na tanjir.

Ovaj momenat ima mnogo dublju pozadinu od gurmanluka i obično znači neki unutrašnji disbalans. Za početak, počni da vežbaš kulturu jedenja, i to ne samo kad odeš negde, već i kad jedeš sam. Sipaj onoliko koliko ti je dovoljno, jedi polako, drži escajg elegantno, koristi salvetu. Ako nakon nekog vremena i dalje osećaš halapljivost, trebalo bi da pomogneš sebi i potražiš uzrok tome.

Vokabular plebsa

I artikulacija nas prodaje, o da! Svi vole ljude koji se izražavaju jasno, glasno i kulturno i koji umeju da izraze svoje misli na smislen način. Ne treba ti ovde neki preskupi kurs komunikacije. Najpre izbaci “ovaj, “onaj”, “mmm” i slične poštapalice i zvukove, a zatim rafalne fraze kao što su “de si”, “šta ima”, “evo ništa” i slično. Počni da snimaš sebe dok razgovaraš s drugima i posmatraj svoj napredak. Zamišljaj da te u svakom trenutku snima kamera ili posmatra osoba koja je mnogo važna za tebe.

Kasniš

Ne, nije simpatično kada se negde pojaviš s 15 minuta zakašnjenja, zajapuren i haotičan, osim ako se u međuvremenu nije desio zemljotres. Kašnjenje je takođe odlika mentalno nemarne osobe koja ne ceni ni svoje ni tuđe vreme.

Ako ne ceniš sebe, kako misliš drugi da te cene?

Postoji pregršt načina za upravljanje vremenom, a najjednostavniji je – kreni na vreme, makar “padale sekire”.

Podsećamo da dobar stil nije nešto što se kupuje niti uči za par minuta, a isto tako, nije rezervisan samo za bogate i uspešne. Zato se kaže “graditi stil”, jer to podrazumeva trajan proces i uživanje u radu na sebi. Srrećno!

The post 7 razloga zbog kojih deluješ kao sirotinja, iako to nisi appeared first on Moodiranje.

Došao sam u grad recimo oko 21h kako bih se našao sa drugaricama. Ušao sam u klub u centru grada (ime poznato autoru), gde je trebalo da se okupimo. Naručio sam pivo i “nadlaktio” se na šank. Posle nekoliko gutljaja zlatkastog napitka i pogleda na sat, stiže mi poruka: “Hej mi smo i dalje na Adi, ovde smo se zaglavile, popile smo i za sada ostajemo ovde”.

Mašala.

Nisam lik koji se brzo iznervira, čak i u ovakvim situacijama, već se vodim time da izvučem najbolje iz trenutka. Rekoh u sebi “pa dobro, šta je tu je, ne želim sada da se mračim i pokvarim sebi veče”. Mesto počinje da se puni, pristiže gomila devojaka, prilaze mi dve atraktivne plavuše.

One: Izvini da li možemo ovde (pokazuje na stolicu pored) da ostavimo stvari?

Odjednom, sasvim spontano meni nešto klikne u glavi.

– Hi ladies, how are you (Zdravo devojke, kako ste)? – odgovaram na engleskom, a ne znam ni sam zašto, ne znajući da sve što sledi je pravi spektakl.

One: Hm, pa on je stranac.

Kreću široki osmesi, naručuju pića. Za svo troje. Tura za turom.

Ubrzo se oko nas koncetrišu ljudi. Upoznajem lika (za koga se ispostavilo da je vlasnik lokala) koji sa mnom razgovara kao da smo ortaci iz osnovne. Zove da me upozna sa svojim prijateljima. Šta ću.

Sve se dešava tempom koji ne možeš ni da kontrolišeš, a kamoli isplaniraš. Eto me u narednom trenutku, pričam s gazdinim prijateljicama. Na čistom engleskom.

Vraćam se za šank kod plavuša koje su mi poklonile figuru napravljenu od salveta, “jer im je nedostajalo moje društvo”. I poručile još jednu turu u to ime. Jedna mi poklanja svoj gravirani upaljač.

– Eto, želimo da imaš nešto od nas.

Zahvaljujem se, smeškam, a u sebi se pitam šta bi bilo da im se iz zezanja nisam obratio na engleskom. A šta bi tek bilo da im se obratim na čistom srpskom? Nisam ni stigao da razvijem scenario do kraja, usledilo je logično pitanje.

– A odakle si ti?

Nisam se dvoumio ni sekunde.

– Iz Ljubljane – rekoh, što je i istina, jer sam rođen tamo.

– Pa zašto onda ne govoriš na slovenačkom?

– Mislim da me tek tad ne biste razumele – odgovorih opet bez dvojbe, što je takođe istina, jer ljudi iz Slovenije savršeno razumeju one iz Srbije, što ne važi u suprotnom slučaju.

U nekom trenutku, nailazi mi drugar kog sam znao iz grada, a posle smo čak zajedno i radili u jednom mediju. Primećuje da se nešto čudno zbiva i pita me:
– Zašto pričaš na engleskom?
Sva sreća pa ga ribe nisu čule od muzike, a ja mu na uvo tiho odgovaram:
– Samo ćuti i kuliraj.
Kasnije se i on “ovajdio” od mog spontanog blefiranja, tako što je zaigrao u klinču sa jednom od plavuša.
Toliko nadahnuće sam doživeo u tim momentima da sam odlučio da krenem dalje. Kroz masu, ka muzici, bini i bendu koji je svirao. Usput sam nastavio da igram svoju ulogu. Stranca u noći.
Gazda, koji je osim njegove prijateljice i mog drugara koji je naleteo, jedini je znao da sam domaći, ali je isto tako primetio da je oko mene non-stop grupa devojaka, počinje da mi daje “logistiku”. Stižu kokteli za dame. Ja se zabavljam, igram, ispalim koju frazu. Sve je super.
Za oko mi je zapala jedna visoka devojka lepog lica. I njoj sam se obratio na engleskom. Međutim, ona je bila jedina te večeri koja me je prozrela. Da li me je videla ranije već ili nešto drugo ne znam, ali je izgovorila:

– Ma daj bre!

Ipak. Moja energija je te večeri očigledno bila toliko jaka da sam uprkos njenom odgovoru ubrzo zatim plesao sa njom držeći joj ruke oko struka.

Atmosfera se usijala, bend ređa hitove, sa vlasnikom komuniciram sa distance očima i gestikulacijom.

Stiže nova tura koktela, sve devojke oko mene piju na slamčicu šarena pića i uživaju. Svi se lepo zabavljamo.

Mislim da sam do kraja večeri upoznao gotovo sve zanimljive ljude koji su se našli na tom mestu. Pijano-engleska priča je uzela maha! Do zore je bilo još pregršt dijaloga, ali nisam ih baš sve lepo ni upamtio. A i ko bi?

Na kraju balade njih šest mi je reklo da idu u jedan restoran, tu pored, i da bi želele da im se pridružim. Što sam i učinio. Vlasnik mi diskretno nudi ključeve od svog strana, koji je neposredno u blizini, kako je rekao. Naravno, misleći da se parti nastavi u limitiranom okruženju. Tu sam ponudu odbio.

Ima jedna narodna mudrost, koja se mahom tiče uživanja u hrani i piću, primenjiva na ovu situaciju – stani kad je najbolje!

Krećem u restoran gde sam pozvan na has, i dalje se pitajući je li ovo realno, kad se setih da treba da platim. Pitam šankera koliko je koštao večerašnji ringišpil, i tek tada ostajem zatečen.

– Jedno pivo koje ste naručili kad ste došli, 280 dinara.

Čekaj bre, obrnuo sam krug oko Zemljine ose sa plavušama, zalio pola ulice s gazdinom ekipom, nazdravio s ženskom šestorkom za prethodnih 30 i kusur godina koliko se ne poznajemo, i sve to košta 280 dinara?

– Devojke su platile sve, a gazda je rekao da svaki put kad dođeš da te stavimo za glavni sto.

Ne stigoh da opet izneverujem, stiže SMS.

– oVde poceli nrodnjaci pa onda idemo na bruek na Cukarcu dodji.

Jao cakanice moje, neka ste se vi meni ušikale, ali ja sad imam preča posla. Svakako idemo na taj burek prvom prilikom.

Nakon “radnog doručka” sumirajući utiske, neminovno se nametnulo pitanje. Da li bi se ovo ikad ovako izrežiralo da sam otpočetka pričao na srpskom? Ili je pak bolje biti stranac u sopstvenoj zemlji…     

Kako god – neke stvari, ordinarne, kao što je izlazak s drugaricama, nekad je nemoguće isplanirati pa sprovesti.

Šta ti tada ostaje nego – prepusti se trenutku i igraj se, pa da l’ na čukarički burek ili ludi after – što bi rekao Čorba, “važno je samo dobro se zezati”.

The post Izašao sam u grad i pravio se “Englez”: Šta mislite kako sam se proveo? appeared first on Moodiranje.

Elem, uzmimo taj slučaj kao početak ekspanzije političke korektnosti čija je glavna odlika da je odmazda “korektnih” daleko oštrija i agresivnija od uvrede ili akta koji je ugrozio njihova tanana osećanja.

Naporedo s najezdom ugroženih i manjina, dešava se i čitav talas nevladinih organizacija čija je osnovna misija upravo zaštita pomenutih ugroženih, naravno, podmazano novcem iz “stranjskih tokova”.

Broj NGO i dežurnih apologeta ugroženih je porastao do te mere da se komotno može steći utisak da mi ovde nemamo pametnija posla, a ni šta da jedemo, pa su nam na tanjiru ugroženi, nezaštićeni, manjine.

Odmah da se ogradim: među bliskim prijateljima imam ljude raznih nacionalnosti, veroispovesti i seksualne orijentacije i to nikad nisam gledala kao razliku (rekoh već, bitno je kakav je neko čovek). S druge strane, nisam primetila da su ikom od njih ugrožena prava zagarantovana zakonom. Svi su zaposleni, imaju lična dokumenta, slobodu kretanja i govora.

No, došli smo do te tačke da se iskazivanje mišljenja koje nije po volji dežurnih apologeta za ljudska prava tretira kao agresija, govor mržnje i netrpeljivosti.

I nismo jedini u tome. U Italiji je pre nekoliko godina izbio skandal neviđenih razmera kada su Dolče i Gabana, ne kao modni brend, već svaki za sebe, izjavili da se protive usvajanju dece od gej parova.

Jedina porodica koja postoji je tradicionalna. Bez surogat majčinstva i raznih hemijskih načina da dobijete potomke: život ima svoj prirodni tok i neke stvari ne treba menjati.
– Dolče i Gabana, intervju za časopis Panorama

Nakon ove izjave, bez obzira što su obojica homoseksualne orijentacije, doživeli su masovni linč upravo od homoseksualaca, što je rezultiralo bojkotom njihovih odevnih predmeta uz haš tag #BoycottDolceGabbana na Twitteru.

Koju godinu kasnije, ponovo u Italiji, homoseksualno orijentisani iskazuju revolt jer u reklamama najpoznatije testenine (verovatno i na svetu) Barilla nema gej parova.

Direktor Gvido Barila je rekao da su njihovi proizvodi, pa i reklame, usmereni ka klasičnoj porodici, “a kome se to ne sviđa slobodno može da izabere drugu testeninu”. Pogađate, usledio je linč na Twitteru zbog čega je gospodin Barila morao da se izvini svima koje su pogodile njegove reči. Ovakvim primerima nema kraja (uzgred, nema javnih podataka da li se ovo i koliko odrazilo na poslovanje dvaju italijanskih giganata).

Nego, da se vratimo mi u naše dvorište u kom bivstvuje toliko delikatna flora i fauna, da moramo da pazimo i kako dišemo, kad već ne smemo da pričamo.

Ugroženi i manjine imaju svoje dežurne apologete. Dakle, pisni i sledi odmazda!

Nego da ja sve vas nešto pitam!

Ko će da zaštiti nas normalne i obične? Dok je gorući problem da li se neko uvredio povodom komentara o svojoj seksualnoj orijentaciji, ko će da brine o jarmu koji nosi običan čovek?

Običan čovek koji i ako ima sreću da poseduje zdravstvenu knjižicu treba da igra dodole da bi došao na red kod lekara; o nekim zahtevnijim stvarima, kao što su magnetna rezonanca, skeneri, operacije, da ne govorim.

Običan čovek koji nema pravo zagarantovano zakonom, da je prijavljen za svoj rad, na pun iznos plate.

Običan čovek koji ima veće izglede da otkrije kako su sagrađene piramide nego da zasnuje porodicu i dom – bez peripetija i brige o novcu.

Ko će da brine o njegovim povređenim osećanjima dok sluša kad i kako treba da rađa i radi, dok su verovatnoće za siguran i miran život bez spoljnih i administrativnih ravne tome da Marijana Mateus kreira za Dolce&Gabbana?

Naravno da je skaradno uputiti neumesni komentar na račun nečije seksualnosti, nacionalnosti, veroispovesti i slično i time ga diskreditovati.

Zašto onda ne dignete glas protiv uvreda koje primaju “normalni”, a tiču se opstruiranja njihove slobode izbora o zasnivanju porodice, odabiru i broju partnera? Čak je postalo pogrdno i posprdno, naročio iz usta takozvanih drugosrbijanaca biti vernik, patriota. Ko će od toga da nas zaštiti?

Empatija i borba za pravdu i ravnopravnost nisu i ne smeju biti selektivni, dragi moji dežurni apologeti. Jednaka prava imaju smisla tek kad su jednaka za sve.

Sve drugo je hipokrizija.

The post Bonžur bičizzz: A ko će nas “normalne” da zaštiti? appeared first on Moodiranje.

Šapčani imaju specifičan izgovor, a osim toga odaje ih jedna reč koju svakodnevno koriste u izgovoru, a to je naopako. “Naopako”, “ju, naopako” je reč za sve i označava zgražavanje, oduševljenje, nevericu. Čivijaše ćete prepoznati i po reči baro koja znači da je nešto jako dobro.

Njihove komšije i rivali Valjevci prave jasnu razliku između seljaka-zemljoradnika, i seljačine, neotesane osobe. Za ovog drugog se kaže da je geak ili zavrakula.

Ako ste se preforsirali u nekom poslu, Valjevci će vas, umesto “da li si se umorio”, upitati “jesi susto?” Pretpostavljamo da je ovo od “jesi posustao”. Ovo čudno pitanje se još postavlja u Bosni i nekim delovima Vojvodine.

Nešto zapadnije, u Loznici će vas opomenuti “ne čvorizaj vratima“, što bi, prevedeno na uobičajeni srpski, značilo da ne lupate vratima, a u Zrenjaninu vam niko neće reći da pozovete taksi da vas odveze do Beograda već da vas “odnese do Beograda”, jer oni često izraz voziti zamenjuju izrazom nositi.

Ih bre, kakav si!

U okolini Vladičinog Hana starije žene imaju običaj da kažu za nekog ko je jako smršao ili propao da se špirtosaja: “Jedi dete, te sarme, vidi kako si se sav špirtosaja!”

Ako se nađete u Užicu i kažu vam da ste mutni, nemojte se uvrediti: kod duhovitih Era to je kompliment i znači da ste duhoviti i zanimljivi, dok će vam u Šumadiji za isto to reći da ste pican.

Na području od Sandžaka do Vranja koristi se izraz tafriti se, turcizam aktuelan i u današnje vreme koji označava osobu koja “nema ni za kafu”, a pozajmljuje novac da bi održao imidž imućne osobe.

Al’ se nekad dobro jelo baš

Vojvođanke su maheri za delikatese od testa, pa nije ni čudo što imaju i svoje, specifične izraze. Tako se čuvene knedle sa šljuvama kod njih zovu gomboce, a tu su i šufnudle, odnosno valjušci, ili njoke na vojvođanski način.

Bundaš, kenjer i pofezne su ono što mi jednostavno zovemo prženice. Ludaja nije luda žena, već bundeva. Čak postoji tradicionalni festival “Dani ludaje” u Kikindi.

Kod Subotičana su mere štednje odavno na snazi, pa tako kad dođete kod njih u goste, umesto uobičajenog pitanja da li ste za kafu ili sok, pitaće vas “Nećeš kafu ili sok?” (“Da nećeš možda kafu ili sok?”) Moguće da je ovo poteklo od nekog Piroćanca koji se doselio na sam sever Srbije, a kako to izgleda, možete videti na 3 minutu i 10 sekundi:

I dok se građani širom Srbije voze, to nije slučaj u Mrkonjić gradu, gde se isključivo vože. Svesni su da ne menjaju ovaj glagol po gramatičkim pravilima, ali se oblik sa slovom “ž” toliko odomaćio, da ne žele da odustanu od njega.

Niš je prava riznica smešnih lokalizama, a od turskih vremena pa do naovamo preživeo je barabar, što znači “stavljati u istu ravan”, pa će tako reći otac sinu “Ti li će se s men’ barabariš?”

Verovatno bi sin zglajznuo ili nagraisao (upao u problem) da živi u Novom Sadu, ali pošto je u pitanju snalažnjiv deran, da ne kažemo bećar, verujemo da je lakesao (odskitao) u Ljig.

The post Ovo je nemoguće prevesti strancima: Najluđe fraze od Subotice do Vranja appeared first on Moodiranje.

S obzirom da je štampa u to vreme doživljavala procvat, i sav “kulturan svet” je čitao novine, najbolji način za kaznu i ograđivanje od nevaljalog ponašanja bio je, šta drugo nego odricanje preko novina.

Pogledajmo kako je to izgledalo.

Dušane, raspikućo, ostade ti bez nasledstva!

Pejka, vrati se, sve ti je oprošteno!

Crni, Živko!

Razvod pod stare dane i to preko novina!

Inače, nisu samo ozlojeđeni članovi porodice imali ovako radikalne metode. Čak je i policija, u želji da posrami nevaljalce i održi lekciju onima koji su na potencijalnoj stranputici, redovno u novine davala imena prestupnika.

Verovali ili ne, ovo obaveštenje je staro 130 godina!

Piljar ovdašnji je verovatno propio ceo pazar.

Praksa “odricanja preko novina” zadržala bi se svakako i do današnjih dana, ali odavno se takva obaveštenja ne objavljuju. Kontaktirali smo najstariji dnevni list Politiku, zatim Večernje novosti i lokalne listove, od kojih smo dobili gotovo identične odgovore.

Verovali ili ne, Srbi i dalje “zovu novine” da bi se odrekli nekog člana porodice. Razlozi su isti kao pre 130 i kusur godina: svađa oko nasledstva, rasipanje, nemoralan način života, narkomanija i ostali poroci… Novine iz pravnih i etičkih razloga više ne obavljuju ovakva obaveštenja, ali ljubazna dama iz Večernjih novosti nam je rekla da za ljude koji zovu iz ovih razloga imaju strpljenja i razumevanja jer znaju da se obraćaju iz nezavidne pozicije, pa ih upućuju na nadležne institucije.

Pravo na imovinu se ne dobija, pa samim time ne gubi preko oglasa, podsećaju pravnici, stoga ovakav način oglašavanja nema pravno utemeljenje. S druge strane, pomenuti u novinama u ružnom svetlu imaju puno pravo da tuže podnosioca oglasa, stoga je potpuno jasno zašto ovo više nije praksa.

Uprkos tome, kao što rekosmo, ljudi i dalje zovu.

– To je isključivo stvar mentaliteta – rekla nam je ljubazna dama iz Glasa Podrinja, šabačkog nedeljnog lista koji se svrstava u red najstarijih u Srbiji – znaju i ti ljudi koji zovu da to nema nikakvog pravnog osnova, ali time žele da se olakšaju i ograde od ponašanja određene osobe.

Stručnjaci kažu: Vrlo nezrelo!

– Radi se je o vrlo radikalnoj pojavi iza koje se kriju duboki lični razlozi. Ljudi ovakvim činom žele da demonstriraju određeni stav prema nekom članu porodice; takav čin je uvek nezreo i verovatno se radi o ljudima koji nisu emotivno zreli da bi svoje probleme rešili u okviru porodice – kaže dr Neven Cvetićanin sa Instituta za društvene nauke.

On podseća na staru narodnu da se “prljav veš ne iznosi iz kuće”, kao i na postulate iz Biblije – pošto smo hrišćansko društvo, da treba ljubiti i poštovati bližnjeg svog. Dr Neven dodaje da je ovo simptomatično za nefunkcionalne porodice, gde se problemi ne rešavaju komunikacijom ili obraćanjem stručnim licima i institucijama, već negiranjem i odricanjem.

Kao što rekosmo, osim u manjim sredinama, ovo odavno nije praksa, ali ljudi i dalje zovu. Sa problematičnim članovima porodice ne znaju kako da se izbore, tu je osuda okoline i sramota, stoga im ovo deluje kao rešenje. Srećom, sada su tu nadležne institucije koje rešavaju kompleksne porodične situacije, ali za “šta će komšiluk reći/umrećemo od sramote” još prav(n)og leka nema.

The post Kocka, rakija i lake ženske: Zbog ovih stvari Srbi i dalje zovu dnevne novine da se odreknu posrnulog člana porodice! appeared first on Moodiranje.

Da li ste videli nekog da zaplače uz pesmu, časti celu kafanu, razbije čašu kažiprstom, a potom ga muzika isprati kući? To vreme se izgubilo pre nekih dvadesetak godina, a mi ćemo vas podsetiti na izvorne (i nažalost pomalo zaboravljene) boemske legende i njihove najlepše pesme.

Duško Kuliš

Iako deluje da njegove pesme postoje odvajkada, Duško Kuliš ima samo 52 godine! Kao ekskluzivac “Jugotona” snimio je neke od najlepših pesama, a njegov uspeh su cenili velikani poput Halida Bešlića i Tome Zdravkovića. Iako se slabo pojavljuje u medijima, a i dalje se spekuliše da li je Hrvat ili Bosanac, činjenica je da je jako popularan među ljudima koji ga vole, a njegove pesme večne – što je i najvažnije.

Savo Radusinović

Karijeru je započeo sredinom sedamdesetih, a već 1978. snimio je svoj najveći hiz “Šesnaest ti leta beše”. Dve godine kasnije usledio je singl “Nesreća ženo, ljubavi moja” sa B stranom “Nismo bili od sreće daleko” da bi sledeće godine Savo snimio dugo očekivani album “Srce moje deli se na dvoje” …

Taj crni oktobar 2007. godine odneo je i ovaj život. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Sakramentu,SAD.

Zvezda Diskosa i Jugotona, izvođač hitova koji ne zaobilaze nijednu tugu niti radost.

Duško Kostić

https://youtu.be/vmNf94JDXoM

Blistava karijera, vanvremenski hitovi, glas slavuja i veoma tužna sudbina. Sve prekinuto u trenutku. Zvanična verzija tvrdi da je izvršio samoubistvo skokom sa Pančevačkog mosta 13. maja 1996. u predvečernjim časovima. Telo nikada nije pronađeno, jedini očevidac nije siguran da je to bio popularni pevač, a dva dana kasnije porodici je stiglo pismo bez potpisa  “Mnogo vas volim, oprostite mi”. Ni bivša supruga Nevenka ni njegova najbolja prijateljica Gordana Stojićević ne veruju da je izvršio samoubistvo. 

Staniša Stošić

https://youtu.be/x2Dg-MfH4Q4

Jedan od najcenjenijih umetnika sa naše scene, poznatiji kao “vranjanski Pavaroti”. Sva vatra juga zadržala je svoju energiju ali i dobila umilnost u njegovim neprevaziđenim intepretacijama. Preminuo je 2008. u 63. godini.

Sejo Pitić

https://youtu.be/L0z2rSZ_dyo

Pojavio se na festivalu u Ilidži, prošao praktično nezapaženo, međutim, ubrzo nakon toga je postao jako popularan (dok je pobednička pesma praktično zaboravljena). Zanimljiv je “rivalitet” između njega i Cuneta Gojkovića, ko je otpevao više pesama bez prestanka – Sejo tvrdi da je pre tridesetak godina otpevao 726 pesama za 24 sata. Inače, nemoguće je izbrojati verzije priče ko je ta plava žena koja je ušla u njegovu pesmu.

Zoran Gajić

Poznati Kragujevčanin jedno vreme je proveo u domu za maloletnike, a čim je malo stasao proslavio se kafanskim tučama i nestašlucima. Pored ove mangupske, imao je i izrazito nežnu crtu, koja ga je vinula među najpriznatija imena naše scene. Umro je iznenada, na vrhuncu karijere, a svoje pesme je toliko iskreno izneo, da mnogi misle da se radi o izvornim.

Bora Spužić Kvaka

Ili nezvanično, “poslednji romantičar srpske komponovane muzike”. Njegovo ime se pominje, međutim, to je premalo u odnosu na njegov doprinos pravoj srpskoj narodnoj muzici. O Borinoj veličini i ljubavi njegovih obožavalaca svedoči to, što je svoj sajt dobio daleke 1998. godine. Preminuo je pre 10 godina.

Muharem Serbezovski

Svakako jedna od najneverovatnijih sudbina: rođen je u najvećem romskom selu u Evropi, prošao je kroz stotine kafana i lečio slomljena srca, upoznao je Gadafija i Indiru Gandi i postavio teoriju o razlici između Roma i Cigana. Ni to nije sve! Muharem je inače i književnik, pedagog i apravnik, a nedavno je i magistrirao prava.

The post (Ne)Zaboravljene boemske legende appeared first on Moodiranje.

Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u “čaršijskom” smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek.

Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.

U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar “laktaš”, – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca. Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto “njegovo”. Iz te svoje tekovine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće “korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu.

Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: “Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!” Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari:

1. da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti,
2. da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Posthumno izdanje, Vindzor, Kanada 1964.

Nekoliko decenija kasnije, stiče se utisak da su “poluintelektualci”, koje je Jovanović prilično precizno uočio i definisao, uzeli politički, kulturni i intelektualni primat u našem društvu. Pitanje je samo da li ćemo nastaviti da ih primećujemo, svedočeći o istinitosti Jovanovićeve procene, ili ćemo uraditi što bi svako zdravo društvo: vratiti ih na intelektualne i društvene margine gde im je i mesto.

The post “Intelektualac” – zapravo samo diplomirani primitivac appeared first on Moodiranje.

Mnoge keve velikih dečaka i devojčica će se verovatno prepoznati u ovom tekstu, ali isto tako i naći opravdanje za svoju dečicu: “Znate kako, on je uvek bio prepametno dete, međutim, nije ni sanjao šta ga čeka na onom groznom fakultetu…da je znao sigurno to ne bi upisao…Pokušavao je da nađe posao, u državnu firmu nemoguće je ući, a privatnici znate kakvi su… e, pa neće moje dete da rmbači za 300e i da se neko iživljava nad njim! Bolje mu je onda da sedi kući, ima šta da jede i pije, toplo je i čisto, dok ne iskrsne nešto…”

Imala bih tim tzv. kafe kevama nešto da poručim.

Naime, svetski trend sa sigurnošću potvrđuje da je sindrom “roditelja zaštitnika” izraženiji u Srbiji više nego u bilo kojoj zemlji Evrope i da maltene samo kod nas ove naše keve finansijski podržavaju svoje “dete” čak i kad pređe tridesetu, a da ili nemaju pojma ili naprosto neće da vide da mu na taj način, zapravo čini medveđu uslugu.

U Zavodu za statistiku tvrde da ne postoje zvanični podaci o tome sa koliko godina se deca odvajaju od svojih roditelja, ali da je slučajeva kasnog odlaska iz porodice mnogo.

Evo jednog primera iz mog života: pre par godina me pozvala drugarica da za 2500 RSD dnevno delimo letke u Knezu. Sa oduševljenjem sam pristala, iako sam već uveliko radila i zarađivala. Međutim nije poenta mog izlaganja da se ja sad ovde hvalim, nego da vam drage moje keve i ostali ‘štovani čitaoci ovog mog škrabanija ispričam kako je jedna naša drugarica, koju inače, među nama, izdržava baba od maltene stotinu ljeta, odreagovala na tu našu ideju, da se zezamo taj dan u Knezu, podelimo letke i naravno uzmemo kintu.

Dakle dotična moralna drugarica, je lično meni održala predavanje u stilu “Bože Sanela, kako te nije sramota da deliš letke u Knezu”, stvarno, kako me bre nije bilo sramota, mislim se ja, kako me nije bio blam, da izdelim te letke, pokupim pare i od toga platim deo nekog zaostalog računa, a boga mi da odem i na kafu, stvarno ne znam.

Međutim, nije ovo ništa, u sistemu razmišljanja naše drage “radne” drugarice mnogo veću pažnju zauzela je jedna druga činjenica, naime ova što je sa mnom delila te iste letke, je žena jednog našeg lika iz javnog života, pa je to ovu dotičnu strašno pogodilo, te kako je nije sramota, te kako njega nije sramota da mu žena radi i deli letke u Knezu?

E drage moje kafe keve, pitam vas sad ja pa kako bre vi to vaspitavate svoju decu? Da je sramota raditi? Da je poenta parazitirati, jer ako ne možeš odmah da uglaviš zadnju ložu u direktorsku fotelju, nego treba da prođeš neki put da bi došao do toga, a ti sine lepo parazitiraj, mamica će sve da ti da.

U svetu, pak, već sa punoletstvom deca odlaze od svojih roditelja da ne kažem dobijaju šut kartu i šlus, molim lepo.

Odlaze da rade i da se staraju o sebi. A kod nas prika moj, sede u roditeljskom gnezdu, pa biće uskoro, boga ti, i do penzije, ako ti “jadni” roditelji mogu dotle da žive i da rmbaju za parazitsko prkno svoga jadnog deteta koje ne može da radi jer ne može da nađe posao u struci, pa ne može ovo, pa ne može ono i tako sad svi treba da kukamo i da sažaljevamo. Jadna ta deca, jao jadna, stvarno, te je krivo društvo, te ekonomska kriza, provincijalci koji su zaposeli grad, izbeglice koje sve ovde pokupovale, laktaroši koji se guraju i ne znam ko sve ne.

A ona deca koja rade i paralelno studiraju su za osudu tipa “jao bože, jao radi u kafiću, pere wc, stvarno bruka i sramota”. E drage moje kafe keve, pitam vas ja, dok sedite u toplim domovima, a vaše mladunče od trideset i kusur ljeta, čeka da mu vi udelite za produženi espreso koji će da cevči ceo dan u nekom od kafića na Obilićevom vencu, Strahinjića bana ili nekoj drugoj popularnoj štrasi našeg glavnog grada, a ne razmišljaju, a vidim ni vi, da “kafe keva” i “daj mi litar benzina ćale” neće živeti večno da ljuljkaju to dupence na kom se od sedenja koža po prilično odebljala.

I ne mislim ja da kažem ništa sa ovim, ma jok, koga bre briga šta lupeta tamo neka Sanela koja živi sama od petnaeste godine i tamo deli neke letke i šatro radila u kafiću za vreme studija, ma sve je to bruka i sramota, al ako sam vas navala da pročitate ovaj tekst do kraja i stavite, al ovaj put stvarno prst na čelo, ja sam svoj posao odradila. Do sledećeg još goreg i glupljeg teksta za ove što su pametniji od mene i ne rade sto poslova kao ja nego lepo sede kući na svojim dupetima, jedan kafe pozdrav.

The post Ono kad si parazit s 30 i nešto: “Keva, daj za kafu! appeared first on Moodiranje.