Pa, kako se postaviti kada shvatiš da nema mesta za rast ili promenu? Evo nekoliko koraka koji ti mogu pomoći da doneseš pravu odluku za sebe.

1. Iskreno proceni situaciju

Prvi korak je brutalna iskrenost prema sebi. Da li je situacija zaista bez izlaza ili si u trenutnom padu motivacije? Napravi listu stvari koje te frustriraju i razmisli da li postoji način da ih promeniš. Ako već duže vreme primećuješ iste probleme bez nagoveštaja da će se nešto promeniti – verovatno si u pravu.

Znakovi da neće biti bolje:

• Nema jasnih prilika za napredovanje.
• Menadžment ignoriše predloge i ne pruža podršku.
• Toksično radno okruženje se ponavlja iznova, bez reakcije nadređenih.
• Osim plate, nema drugih benefita ili ulaganja u tvoj razvoj.

2. Odredi šta ti je najvažnije

Postavi sebi pitanje – šta tražiš od posla? Da li je to stabilnost, prilika za razvoj ili bolji balans između poslovnog i privatnog života? Kada jasno odrediš prioritete, lakše ćeš proceniti da li ovaj posao ispunjava makar osnovne potrebe ili je vreme da kreneš dalje.

3. Postavi granice i sačuvaj svoje mentalno zdravlje

Ako još uvek nisi spreman/na da napustiš posao, postavljanje granica je ključno. Nauči da kažeš „ne“ kada te preopterete zadacima i fokusiraj se na ono što je u tvojoj kontroli. Ne moraš da ostavljaš srce na terenu za posao koji ti ne uzvraća jednako.

Kako da postaviš granice:

• Završavaj radno vreme na vreme.
• Ne nosi posao kući (ni fizički ni mentalno).
• Ne prihvataj dodatne obaveze ako nema benefita za tebe.

4. Kreni da gradiš izlaznu strategiju

Ako znaš da ovo nije mesto na kom želiš da ostaneš, vreme je da počneš da gradiš svoj izlaz. Ne moraš da daješ otkaz odmah – ali možeš raditi na planu u tišini.

Koraci za izlaznu strategiju:

• Počni da istražuješ nove prilike i mrežu poznanstava.
• Ažuriraj svoj CV i LinkedIn profil.
• Razvij nove veštine koje ti mogu pomoći u prelasku na drugi posao.
• Razmišljaj o dodatnim izvorima prihoda kako bi olakšao/la prelazak.

5. Zadrži profesionalnost do kraja

Iako možda osećaš frustraciju, važno je da ne „zapečatiš“ vrata svojim ponašanjem. Nastavi da obavljaš svoj posao korektno dok ne pronađeš novu priliku. Tvoje profesionalno ponašanje može ti otvoriti vrata u budućnosti.

Zaključak

Ako osećaš da tvoj trenutni posao ne nudi perspektivu, to ne znači da si neuspešan/na – to je samo znak da je vreme za sledeće poglavlje. Posao je deo tvog života, ali ne treba da definiše tvoje vrednosti i ambicije. Budi hrabar/ra da napraviš korake ka promeni, jer ona često donosi prilike koje nisi mogao/la ni da zamisliš.

The post Kako se postaviti prema poslu na kom je očigledno da neće biti bolje appeared first on Moodiranje.

Gde je granica

Verovatno se pitate kako je neko toliko dugo mogao da trpi takvo ponašanje, i pitanje je na mestu. Međutim, treba u obzir uzeti sve bitne okolnosti, kao što su da nije tako bilo od početka, da je dolazak sporne urednice uticao loše ne samo na njega, već ceo tim, kao i da je postojala nada da će se stvari promeniti, barem vratiti na staro.

I onda se desi mesec po mesec, godina po podinu i takve stvari nam postanu normalne, saživiš se sa njima. “Heeej, pa nemoj da se ljutiš što ti je Slaviša rekao da si dobar ribić, znaš on je takav, tako se šali sa svima, navići ćeš se, videćeš!”

Gotovo se ne usuđuješ da kažeš da ti određene stvari ne prijaju, gde da se mešaš u poredak koji traje toliko pre tebe? I da, baš ćeš se ti izboriti da ne potpišeš “blanko otkaz”, kad su svi potpisali, moraćeš i ti!

Ovde moramo podvući dve stvari: 

1. postoje firme koje su prilično formalne, po samoj prirodi posla (velike korporacije, određeni sektori), a postoje i one koje gaje neformalan odnos sa zaposlenima. Neformalan način rada (fleksibilno radno vreme, rad od kuće, nema persiranja, nema stroge hijerarhije, kežual oblačenje…) nikako ne sme biti izjednačen s neprimerenim komentarima, seksualnim uznemiravanjem, provociranjem…
2. u određenim strukturama (vojska, policija, zdravstvo, bankarstvo…) visok nivo opreza se podrazumeva, te imamo provere biografije zaposlenih, sigurnosne kamere na svakom koraku, sisteme za praćenje – čak i prisluškivanje, o čemu su zaposleni, naravno upoznati, što nikako ne sme dati povoda “običnim” poslodavcima (koji nemaju “sigurnosne” razloge) da nad svojim zaposlenima vrše “monitoring”.

Stoga, hajde da skinemo foliju s “ovde je to tako” i vidimo koja to ponašanja nisu šala, preventiva, bezbednost, disciplina, već tačno i nedvosmisleno:

Mobing

#1 Ponašanja koja se odnose na nemogućnost odgovarajućeg komuniciranja, kao što su:

– neopravdano i namerno onemogućavanje zaposlenog da iznese svoje mišljenje, kao i neopravdano prekidanje zaposlenog u govoru,
– obraćanje uz viku, pretnju i vređanje,
– uznemiravanje zaposlenog putem telefonskih poziva i drugih sredstava za komunikaciju, ako to nije u vezi sa radnim procesom i poslom koji zaposleni obavlja,
– druga istovrsna ponašanja;

2) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja dobrih međuljudskih odnosa, kao što su:

– ignorisanje prisustva zaposlenog, odnosno zaposleni se namerno i neopravdano izoluje od drugih zaposlenih tako što se izbegava i prekida komunikacija sa njim,
– neopravdana fizička izolacija zaposlenog iz radne okoline,
– neopravdano oduzimanje zaposlenom sredstva potrebnih za obavljanje posla;
– neopravdano nepozivanje na zajedničke sastanke,
– neopravdana zabrana komuniciranja sa zaposlenim,
– druga istovrsna ponašanja;

3) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja ličnog ugleda zaposlenog, kao što su:

– verbalno napadanje, ismejavanje, ogovaranje, izmišljanje priča, širenje neistina o zaposlenom uopšte i u vezi sa njegovim privatnim životom,
– negativno komentarisanje ličnih karakteristika zaposlenog,
– imitiranje glasa, gestova i načina kretanja zaposlenog,
– ponižavanje zaposlenog pogrdnim i degradirajućim rečima,
– druga istovrsna ponašanja;

4) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja profesionalnog integriteta zaposlenog, kao što su:

– neopravdane stalne kritike i omalovažavanja rezultata rada zaposlenog,
– nedavanje radnih zadataka zaposlenom koje nije opravdano potrebama procesa rada,
– neopravdano onemogućavanje zaposlenog da izvršava radne zadatke,
– davanje ponižavajućih radnih zadataka kojih su ispod nivoa znanja i kvalifikacija,
– davanje teških zadataka ili onih koji su iznad nivoa znanja i kvalifikacija;
– određivanje neprimerenih rokova za izvršenje radnih zadataka,
– česta promena radnih zadataka ili neopravdana prekidanja u radu, koja nisu uslovljena procesom rada,
– neopravdano prekomerno nadziranje rada,
– namerno i neopravdano uskraćivanje ili zadržavanje informacija koje su u vezi s poslom,
– manipulisanje sa sadržinom i poslovnim ciljevima zaposlenog,
– zlonamerno, odnosno zloupotrebom ovlašćenja davanje radnih zadataka koji nisu u vezi sa poslovima za koje je zaposleni radno angažovan,
– neopravdana, neosnovana ili prekomerna upotreba kamera i drugih tehničkih sredstava kojima se omogućava kontrola zaposlenih,
– neopravdano i namerno isključivanje zaposlenog iz obrazovanja, stručnog osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih,
– druga istovrsna ponašanja;

5) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja zdravlja zaposlenog, kao što su:

– neopravdane stalne pretnje (npr. raskidom radnog odnosa, odnosno otkazom ugovora o radu ili drugog ugovora) i pritisci kojima se zaposleni drži u stalnom strahu,
– pretnja da će se protiv zaposlenog primeniti fizička sila,
– fizičko uznemiravanje koje nema elemente krivičnog dela,
– namerno izazivanje konflikata i stresa,
– druga istovrsna ponašanja;

6) Ponašanja koja bi se mogla smatrati seksualnim uznemiravanjem, kao što su:

– ponižavajući i neprimereni komentari i postupci seksualne prirode,
– pokušaj ili izvršenje nepristojnog i neželjenog fizičkog kontakta,
– navođenje na prihvatanje ponašanja seksualne prirode uz obećavanje nagrade, pretnju ili ucenu,
– druga istovrsna ponašanja.

Mobing ne sme biti relativizovan

Ako ste pratili slučajeve mobinga po medijima prethodnih godina, verovatno ste uočili matricu po pitanju reakcije: optuženi se ili nemušto izjasni nevin nekim šturim saopštenje, ili pokušava da izokrene sve na šalu.

I to je problem koji mi kao društvo moramo da razrešimo – nema i ne sme biti opravdanja za nasilje, zastrašivanje, uznemiravanje i agresiju, bilo kog tipa.

Svakako je za ovo potreban masovni aktivizam, no, dok nas Sunce ne ogreje na toj strani, hajde da vidimo šta je realno u situaciju kada prepoznaješ oblike mobinga u svom radnom okruženju:

• ne nadaj se da možeš promeniti situaciju tako što ćeš izgladiti odnose s moberom ili tako što ćeš uticati na sistem rada
• pre nego što pošalješ pritužbu “višoj instanci” (direktoru, recimo), prethodno se raspitaj da li je ranije bilo sličnih pokušaja i kako su se završili
• potrudi se da imaš dokaze vršenja mobinga (insistiraj da komunikacija ide preko mejla, na primer)
• razmisli da li je vreme da kreneš dalje ili se upustiš u pravnu bitku

Koja god da je tvoja odluka, zapamti da je pred zakonom svejedno da li ti je plata 60 ili 260 000 dinara.

Kao građaninu Republike Srbije, zakonom (o sprečavanju zlostavljanja na radu) su ti garantovani redovna plata i doprinosi, koliko tačno sme da se radi u određenim smenama ili prekovremeno, nepovredivost tvog ličnog integriteta, adekvatna zaštita…

Na tebi je da prepoznaš, sačuvaš pribranost i postupiš prema najboljim izgledima.

The post Ako se prepoznajete u nekoj od ovih 6 stavki – imate puno pravo da tužite poslodavca appeared first on Moodiranje.

No, pre samog razgovora, važno je da imaš svest o tome šta je za tebe balans između poslovnog i privatnog. To, na primer, može biti:

• mogućnost da izađeš s posla zbog neodložne obaveze (dokumenta, pregledi, deca, ispiti…)
• mogućnost da menjaš smene, ukoliko se radi po smenama
• mogućnost rada od kuće
• bez uznemiravanja na mejl ili telefon tokom vikenda, praznika, u kasnim večernjim satima
• ne želim dodatne obaveze koje nisu plaćene

#1 Kroz pitanja o korporativnoj kulturi saznaj imaju li nameru da ti vade krv na slamčicu

Prvo važno pitanje odnosi se na fleksibilnost i dobrostanje. Ako pitate: “Koja je vaša politika u vezi sa fleksibilnošću rada ili radom na daljinu?” kompanija koja zaista ulaže (u zdravu ravnotežu između posla i privatnog života) će još kako imati šta da navede, smatra Meri Abaj, predsednica konsultantske kompanije za razvoj liderstva Careerstone Group i autorka knjige “Upravljanje prema gore”.

Slično tome, pitanje “Da li vaši zaposleni obično iskoriste sve dane godišnjeg odmora” može pružiti još neke uvide, primera radi, imaju li zaposleni uopšte mogućnost da iskoriste sve dane (ili još gore, uzimaju dane odmora za prilike kao što su slava, dečiji rođendani, smrtni slučaj i slično).

Ako želiš izbeći direktno pitanje o politici kompanije, umesto toga možete razgovarati o izgaranju na poslu. Abaj predlože da kažeš nešto poput: “Znam da je izgaranje na poslu veliki problem u mnogim organizacijama. Da li preduzimate neke mere to sprečite kod svojih zaposlenih?”

Informacije na veb-sajtu kompanije takođe mogu biti polazna tačka za postavljanje pitanja. Na taj način, “će zvučati kao da ste motivisani kompanijskim vrednostima, umesto da zvučite sebično”, rekla je Rozen.

Na primer, možeš reći: “Videh na sajtu da nudite FitPass i mislim da je to neverovatno! Kako su zaposleni reagovali? Koriste li tu fantastičnu mogućnost?”

#2 “Da vidimo kako se snalazite s prioritetima i time menadžmentom”

Budimo realni, poslovno okruženje nije i ne treba da bude Diznilend u kome će neko da ispunjava tvoje prohteve i gleda da ti bude prijatno i lagodno, daleko od toga. Nagomilan posao, kratki rokovi, veliki projekti su normalne pojave i nešto što se dešava u gotovo svakom poslovnom okruženju. Ono što je pravo pitanje ovde je: kako se menadžer ili osoba koja je tebi direktno nadređena nosi sa tim.

“Vidim da ste prilično uspešni, jer imate puno posla. Kako određujete prioritete kada ima baš dosta toga da se uradi, šta radite da ljudi ne budu preopterećeni?”

Odgovor na ovo pitanje pokazuje da li je politika firme da nadređena osoba aktivno pokušava da pomogne članovima tima kada zaostaju sa poslom. Šefove koji nemaju plan i odgovaraju nekom verzijom “trudimo se da se snađemo” je briga da li ćeš sagoreti, rekla je Abaj.

“Treba da čuješ da žele da znaju kada ste preopterećeni i da su tu da vam pruže podršku”, rekla je. “Obavezno čujte od njih neku vrstu priznanja da je njihov posao da spreče da se to dogodi vama.”

Ništa bez istraživačkog rada

“Najbolji način da zaista saznate istinu je da pronađete nekoga ko tamo radi ili je radio”, smatra Abaj.

Čak i nepoznati ljudi obično su voljni pomoći nekome da izbegne rad u noćnoj mori od kompanije.

Abaj savetuj da ako već ne poznaješ zaposlenog, možeš mu direktno poslati poruku na LinkedInu sa formulacijom poput: “Trenutno se prijavljujem za posao u korporaciji X, Y, Z i voleo/la bih da saznam neke interne informacije o kulturi tamo. Konkretno, kako biste opisali balans između posla i privatnog života?”

Takođe, možeš potražiti informacije o poslodavcu na sajtovima za recenzije poput Ogledalo firme kako biste doneli što razumniju odluku, sve dok shvatite da informacije mogu biti iskrivljene zbog negativnih komentara bivših zaposlenih, rekla je Rosen. “Ali ako primetite neki obrazac, to ponekad može ukazivati na nešto o tome kako je raditi tamo”, dodala je.

The post Ova 2 pitanja na razgovoru za posao razotkriće firme od kojih NEĆEŠ MOĆI DA MRDNEŠ appeared first on Moodiranje.

Te godine najzad je odlučio da se pobuni, te je pitao nadređenu zašto mora da radi za apsolutno svaki praznik i skoro uvek drugu smenu. Usledio je odgovor koji je zgrozio ne samo njega, već i ceo kolektiv:

“Šta se buniš, pa ti nemaš porodicu!”

Radoslav je tada shvatio da se našao u timu u kom važe prećutna pravila, a to je da ljudi s decom po difoltu rade prve smene i slobodni su praznicima, dok su ovi drugi, “bez porodice”, dužni da to rade umesto njih. Da li je to u redu?

Ukoliko su pravila jasno izrečena na početku, između ostalog, da ljudi s decom imaju prvenstvo biranja smena i radnih dana, što bi se reklo, “uzmi ili ostavi”.

Međutim, šta se dešava ako si uveliko deo kolektiva i u jednom trenutku saznaješ da nemaš jednaka prava kao kolege s decom?

Da li je to mobing ili diskriminacija?

Gledajući iz ugla zaposlenih koji imaju decu, njima nije lako i potrebno je pružiti im olakšice i benefite iz svih aspekata (od države, poslodavca, pa do kolege). Pogotovo ako uzmemo u obzir razvedene zaposlene roditelje ili pak samohrane, zatim dečije smene (škola, vrtić), složićemo se svi da im uopšte nije lako i da im treba obezbediti što je više moguće olakšane uslove.

No, vratimo se na zaposlenog bez dece. Ništa mu od ovog nije rečeno i on se najedared našao u veoma nezavidnoj poziciji – da li da se odrekne privatnog života (jer realno, kakav to društveni život može da ima neko ko je stalno u drugim smenama) ili savije leđa jer “nema porodicu”? Da li je drsko, sebično i nekolegijalno od njega ako se pobuni jer za njega ne postoje praznici i kafa posle posla s društvom?

Pored situacije s Radoslavom, na ovu tematiku me ponukalo i nešto što se desilo mojoj drugarici. Stavljena je maltene pred svršen čin: ili će se odreći posla ili plesa, jer nadređeni nije imao razumevanja za njenu “rekreaciju” (kojom se, uzgred, bavi profesionalno). “Može se živeti bez toga”, rekao joj je i stavio u smene tako da ne može da prisustvuje treninzima.

Postavila sam ovo pitanje na Fejsbuk profilu i dobila veoma raznolike odgovore, na osnovu kojih bi svi trebalo da ozbiljno porazmislimo, poradimo na toleranciji – a i boljim uslovima rada, za sve.

#1 Nikad se nisam vadila na dete/Nisam imala tu privilegiju

Za 20 godina kod istog poslodavca, Maja G. nikada nije imala slobodan vikend. Njena deca su uveliko tinejdžeri, a ona nikada s njima nije otišla na vikend odmor.

Njen slučaj dele još neke žene koje zbog majčinstva nisu imale nikakvu privilegiju, niti mogućnost da modifikuju obaveze i radno vreme.

#2 Vi ste samo ljubomorni/Kako smete uopšte ovako nešto da pomislite?

Neki, pak, smatraju, da smo svi (država, poslodavac, kolege) u obavezi da “izlazimo u susret” kolegama s potomstvom i da je to od “nacionalnog interesa”. Dobila sam čak komentar da ako u nekom kolektivu imamo “single” čoveka koji sprema doktorat i roditelja, a da je oboma potreban vikend, prednost ima roditelj, jer “ovaj može da sprema doktorat i četvrtkom”. Ovo nas dovodi do pitanja i moralne dileme: da li je nečiji život i vreme manje vredno u odnosu na nekog drugog?

#3 U pitanju je diskriminacija/mobing

“Nepravda, nego šta! Uvek me to nerviralo, i ranije kad nisam imala dete i sad kad ga imam. Svi imaju pravo na svoje vreme, da li ga provodiš sa decom, ili sam, ili sa prijateljima, nebitno je. Svako bira kako će da živi”, kaže Maja J.

Sa njom se slaže i jedna Natalija, koja uredno radi sve praznike bez novčane nadoknade i pita se zašto zaposleni bez dece ne mogu na proslave i dodele paketića da povedu svoje bratance/sestriće.

Dragana kaže da su joj druge smene na koje je bila “osuđena” toliko teško padale, da je morala da promeni posao.

#4 To je normalno

Izvestan broj ljudi koji su učestvovali u ovoj debati posvedočio je da im se izlazi u susret i da oni izlaze u susret svojim kolegama, kada im zatreba. Njihov opšti zaključak je da sve zavisi od poslodavca i dobrih međuljudskih odnosa u kolektivu.

#5 Roditelji zloupotrebljavaju svoju poziciju

“Volim decu, ali prezirem ljude koji misle da su izabrani samim time što ih imaju, i da je društvo dužno da im se na bilo koji način odužuje za to što imaju decu.
Podržavam svako izlaženje u susret tim ljudima, podržavam svaku vrstu socijalne politike, ali da majke jednog deteta insistiraju na tome da im je društvo dužno jer doprinose natalitetu, to stvarno ne mogu da podržim. Кao što ne mogu da podržim parazitizam – zahtev za povećanjem plate i stimulacijom u momentu dok si na porodiljskom i već primaš 100 posto, nije ništa drugo do čist parazitizam.
Dakle, ponoviću, pošto se ovo što pričam sagledava iz pogrešnog ugla, deca da, sve za decu da, porodiljsko da, o penzionerima da ni ne pričam, ali parazitizam i stav “ja sam viša klasa, imam, zamislite, DETE” to ne. Decu stvaramo sebi i učimo ih da budu korisni članovi zajednice, a ne da im neko, samim njihovim rođenjem, nešto duguje”, smatra Branislav.

Da se nađemo na pola puta

“Svi koji su u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge treba da imaju određene povlastice u granicama normalnosti i pristojnosti, što znači da ukoliko neko ima decu normalno je da više brine o njima i da će čećše odustvovati zbog njih i tu ne vidim problem. Isto važi i za bolesne ili ljude koji trebutno imaju porodinih problema. Naravno, dok se ne zloupotrebljava”, kaže Uroš.

SIlvana smatra da posao i privatan život sa sve pripadajućim obavezama su strogo odvojene kategorije i ne treba dozvoliti da se to ikada pomeša: “Tačno određene poslovne obaveze se ravnomerno, pravedno, u istom poslovnom rangu, raspoređuju. A ko koga ima kod kuće i šta radi je lična stvar. I tačka. Sve drugo unosi konfuziju i nepravdu.”

“Potpuno je prirodno da deca imaju prioritet. Naravno da je u redu jačati stabilnost porodice i na ovaj, poslovni, način. Treba pronaći beneficije i za ljude bez dece, tako da se svaki čovek oseti dostojanstveno, shodno trenutnim ili stalnim prioritetima”, kaže Nina, što nas dovodi do zaključka.

Da ne bude: Niko mi nije rekao

Prava roditelja su definisana Zakonom o radu, o čemu se možete detaljno informisati ovde. Pošto je ovde tema diskriminacija “single” zaposlenih u odnosu na one s decom, zaključak je sledeći:

• pri zasnivanju novog radnog odnosa, raspitaj se o uslovima: slobodni dani, rad smenama, vikendom, da li važi “nepisano” pravilo da zaposleni s decom imaju prednost i da li ti to odgovara;
• ukoliko su ti uslovi rada neprihvatljivi, najpoštenije je da razmotriš da li uopšte da prhvatiš taj posao. Jedna Danijela je izjavila doslovce sledeće: “postalo mi je teško da radim u drugoj smeni (nevezano za roditeljski status) i jednostavno sam promenila posao, jer smatram da je tako pošteno i prema kolegama i prema poslodavcu, ne treba niko da ispašta zbog mene”.

Momak s početka priče, Radoslav, promenio je posao i našao novi, na kom ne samo da nije “osuđen na druge smene i rad vikendom i praznicima”, nego su maksimalno uvažena njegova ljudska i radnička prava. Sreo je ženu svog života i sa njom se skućio.

Drugarica koju su onemogućili da se bavi plesom takođe je dala otkaz i našla nov posao na kom je rasterećena i slobodna da uživa u svom slobodnom vremenu.

Možda bi njih dvoje ostali na svojim prethodnim poslovima da nisu bili sputavani – ali izvesno je da će svako samosvestan i sposoban radije odabrati život nego prinudno životarenje. Budite svesni toga svaki put kad pomislite da je neko dužan da zbog vas savija leđa.

The post ŠTA MISLI SRBIJA: Da li zaposleni koji nemaju decu ispaštaju zbog onih s decom appeared first on Moodiranje.

Nije to uradila. Nedugo nakon udarca u glavu, dobila je otkaz, s obrazloženjem da je “najslabija karika”. Znali smo da je to samo početak, jer je aždahina misija bila očigledna: “počistiti” nas stare i dovesti buljuk ljudi s njenog prethodnog posla, s kojima je obitavala po puš pauzama.

Nakon nje, otkaz je dobio kolega, za koga će vam svako od nas potvrditi da smo ga najviše voleli. Pun energije, uvek nasmejan, znao je da prione za dvoje – a u poslednje vreme pasivan, bezvoljan, kao mrcina. Osim verbalne, koja je išla do toga da ga je pred svima označila kao homoseksualca, agresija je sprovođena i na njegovoj plati, te je skliznula na 250 evra.

Koleginica koja je imala najduže staža tamo, videvši u kom pravcu sve ide, potražila je novi posao i dobila ga veoma lako i brzo, jer je zaista kalibar. Saopštila je samo direktoru svoju odluku i nečujno otišla. Nešto mlađa koleginica čak nije ni tražila novi posao – takođe je “samo otišla”. Tako smo u mesec i po dana ostali bez četvoro kolega. Idealan teren da se dovede “pušačka brigada” i da aždaha napokon bude “među svojima”.

Ne veruj velikim rečima

Da stvar nije čista, bilo nam je jasno na samom početku. Tvrdila je da je bila na čelnim pozicijama, da je “dizala medije iz pepela”, ne propuštajući priliku da oplete po nekim zvučnim imenima iz naše branše. Svi su homoseksualci, prostitutke, lopovi, alkoholičari, prevaranti, lenštine, a samo ona je veličina i bitnost.

Nas je redovno vređela, što indirektno, što u brk, govorivši da smo nepismeni, neobrazovani, lenji, varalice i da će ona da nas “sredi”.

Svaki pokušaj suprotstavljanja ogledao bi se u smanjenju plate. Kad biste samo znali koliko je ta žena sposobna da osmisli i iskonstruiše razlog da nekom plata bude skresana. Meni je za čitavih 100 evra, mašala. Ubedila je direktora da nije to protiv mene lično, već jednostavno nije pošteno da neko (ja) ima najveću platu.

Ostala nam je samo nepoznanica kako neko ko ne zna ni osnovne tehničke stvari (da pošalje mejl) uspeva da isfabrikuje naše loše rezultate, no, pripisaćemo to njenim verbalno-dramskim umećima.

U par navrata razgovarala sam s kolegama s njenih prethodnih poslova, jer ih često viđam, a sa nekima se družim. Jedan od njih, čovek koji je vodio jednu medijsku imperiju, gotovo je prasnuo u smeh kada je čuo ko nas mobinguje. “Ma ona je jedna nebitna osoba, gde je 200, tu je i 201 čovek”, reče on dodavši da su morali da se pozdrave s njom kao tehnološkim viškom, pošto nije bilo elemenata da je zadrže.

Pre nego što je tu uspeo da je udene bivši suprug, takođe je radila u jednoj imperiji, odakle je bukvalno linčovana zbog spletkarenja i podmetanja. Rekoše kolege odande još da nikada nije bila na poziciji kojom se nama hvalisala.

Videvši koliko je sati, počela sam da pripremam svoj odlazak. Uostalom, već mi je dovela zamenu u vidu osobe koja je pokušavala da me saplete na svakom koraku. I ostale kolege starosedeoci su uveliko počele da traže novi posao.

“Jedva sam čekao da odem odande! Samo sam vrebao prvu priliku da pobegnem, to je ljudi pravi pakao šta je ta žena svima nama radila. Nisam verovao da takvi kreteni i provoklasni klošari od ljudi postoje! Na svakom koraku mobing, psovanje roditelja (čak i mrtvih), urgiranje da se plate smanje, deljenje otkaza šakom i kapom vrednim i marljivim ljudima…. Nažalost, upravo je sistem u Srbiji, koji se nije menjao 30 godina, omogućio da takvi ljudi parazitiraju i provlače se kao bubašvabe u svakom režimu, svakom mediju i, generalno, svakom poslu. Kada budemo kao narod konačno promenili političko-društveni sistem takve ljudi će otići tamo gde im je odavno mesto – na optuženičku klupu. Savet svima – čim primetite prvi, makar i na prvu loptu bezazleni znak mobinga, odmah uzimajte stvari u svoje ruke i reagujte momentalno! Prijavite, usprotivite se, budite i vi drski, samo je bitno da reagujete sopstvenim stavom! Siledžije se hrane ignorisanjem. Ako čekate, seme zla će samo rasti, a posle će biti kasno.”

– Kolega i disident iz režimskih medija

Kad pred zlom uzmičeš, ono je sve veće

Da je prvopomenuta koleginica odreagovala pravovremeno nakon udarca, možda bi sve bilo zaustavljeno. Ovako je ostala šačica nas sa smanjenim platama, poljuljanog integriteta, a pojedinačne žalbe nisu dovodile do poboljšanja situacije, niti nade da će biti bolje.

Ne govorivši nam svoje namere, ostalih troje kolega koji su otišli uradili su stvar koja je promenila sve. 

Jednog vikenda, gotovo sinhronizovano, poslali su mejlove vlasniku u kom su mu se zahvalili na vremenu provedenom pod njegovim krovom, koje je uglavnom bilo lepo i kvalitetno, a zatim se pretvorilo u agoniju. Opisali su do detalja kroz šta su prolazili, dokumentovano. Ispričali su kako su se osećali, koliko teško im je padalo da odlaze na posao sa grčem u želucu, uvrede koje su dobijali, podmetanja koja su trpeli.

Tog novembarskog ponedeljka, mi “stari” ni sanjali nismo šta sledi. Kako je došla na posao, istog trenutka je pozvana kod direktora u kancelariju. Zadržala se tu neko vreme, zatim izletela kao furija, zgrabila jaknu i nestala netragom promrljavši da je prehlađena i da “mora lekaru”.

Ispostavilo se da je dobila momentalni otkaz.

Nikad je više nismo videli. Šta se desilo? Po prijemu pomenutih mejlova, vlasnik je doslovce bio van sebe. Zar to da se dešava u njegovoj firmi? Zar da ga mrze zaposleni zbog tuđe obesti i bahatosti? Zar to da se dešava u 21. veku? Obavestio je direktora o mejlovima i dao direktivu da joj se uruči momentalni otkaz.

Posle nekog vremena, mi “preostali” smo bili pozivani na razgovore ili da takođe pošaljemo mejlove i izjasnimo se o slučaju aždahe.

“Znala si da je lagala za prethodne poslove i još što-šta”, reče mi u jednom trenutku direktor, “zašto mi onda nisi rekla”?

Znala sam. Pokušavala sam izokola da upozorim, dokazujući da nije u pravu kada anulira i nipodaštava naše rezultate. Da direktno kažem da je lažov i agresor? Nemam želudac za to. Da li sam pogrešila što nisam rekla? Evo ne znam, vi mi recite. Ali se bojim, da sve i da jesam, njena bi bila “jača”. Ne znate vi kako ta žena ume da slaže i ubedi.

Primera radi, jednom prilikom se hvalila kako je lično ona smislila naziv i koncept jednog svojevremeno jako poznatog magazina. Gledala sam je zapanjeno, ne mogavši ni reč da progovorim, jer sam u tom magazinu pisala maltene od samog početka, poznajem ljude koji su ga osnovali, svedočila sam kako je nastao i rastao. Ni u jednom broju nema njenog imena u impresumu.

Kao što rekoh na početku, mislila sam da o ovome nikada ne progovorim. Možda bi neki psiholozi uspeli ovo da rastumače, ali, nekako me sramota šta smo dozvolili sebi. Neki su ćutali iz straha za egzistenciju, ja sam i te kako umela da joj skrešem, ali svejedno, kad se sve sabere, ustukivali smo pred njom.

“Dolazak na posao bio je mučan! Koliko god da je odnos sa kolegama bio dobar i kvalitetan, gorepomenuta je svojom negativnom energijom, prljavim i manupulativnim tehnika uspevala da nas dovede u stanje da u redakciji sedimo pognutih glava, kiselih faca i poželimo samo da što pre završimo sa poslom. Prvo su krenula sitne provokacije, pa onda i otvorena vređanja da smo svi u redakciji glupi i nepismeni, da bi na kraju prešla na pretnje otkazima, smanjivanjem plata i zastrasivanjima. A povrh svega zadirala je u privatne živote novinara i naše intime, bez ikakvog povoda. Moram da priznam da nisam odmah reagovala i tu sebe smatram odgovornom, možda bismo svi u kolektivu poštedeli sebe takve torture. Postoje zakoni koje možete da iscitate i saznate koja su vaša prava kao radnika, a čim uočite da neko vrši mobing, bilo da je fizičko, mentalno, seksualno zlostavljanje, odmah prijavite! Ne dozvolite da pobedi bilo čije pakosno, nasilnicko ponašanje! Jer to jeste nasilje!”

-Aleksandra Gavrilović

Pomenutih četvoro kolega koji su otišli u mesec i po dana su se kasnije snašli više nego dobro. Simptomatično, niko od njih se nije vratio u medije, niti ima nameru. Među njima i ja, koja sam se potpuno osamostalila i pokrenula “svoj posao” (vodim ovaj portal i jedan marketinški tim).

Na iskustvo s aždahom svi gledamo drugačije, ja stojim iza toga da ne bih ovoliko ojačala da mi se to te mere nije smučio mentalitet kolektiva i rad s ljudima koje nisi ti birao.

Ovaj tekst je simbolična podrška svim ljudima koji prolaze kroz mobing pojedinca i poruka da postupe zrelo, odgovorno, i naposletku bez straha. Bolje i ostati bez posla nego doći u situaciju da ti je zbog njega zdravlje ugroženo. Uzgred, nemojte se plašiti reakcije osobe koja odlučuje – vrlo je verovatno da će vas saslušati, razumeti i postupiti adekvatno. U krajnjem slučaju, tu je strah od tužbe.

Takođe je i apel poslodavcima da obrate pažnju na sistem rada (moberi imaju sklonost da po svom nahoođenju tumbaju radne obaveze i procese) i hijerarhiju komunikacije. U našoj zemlji postoji nekoliko vrlo kvalitetnih konsultantskih kuća koje se bave upravo ovom problematikom. Zar nije pametnije investirati u predupređivanje ovakvih problema nego dozvoliti da to eskalira i odrazi se na posao, samim tim i profit (što se redovno dešava)?

Naposletku, u jedno svi budite uvereni: zrela, odogovorna, samosvesna osoba s integritetom i kompetencijama nema potrebu niti interes da opstruira, podmeće, laže, optužuje, mešetari.

Ovakvo ponašanje je zapravo samo odraz straha, nesigurnosti, slabih kompetencija. Pravom lideru je u interesu da njegov tim raste i biva sve bolji. Ako imate ovo u vidu, biće vam jasno da je mobingujuća aždaha zapravo ništa više do običan gušter.

The post Kako da na potpuno legalan način pobedite osobu koja muči ceo kolektiv appeared first on Moodiranje.

Konkretan primer: nekome ko je na radnom mestu duže od vas, morate svakodnevno da objašnjavate zašto “ovo“ a ne “ono“, a na sve to neprestano se osećate degradirano, iako iskustvo pokazuje da imate posla sa osobom izuzetno siromašne intelektualne sposobnosti.

Takav tip persone neretko izaziva transfer blama. Njena glupost je racionalno nesaglediva i teško objašnjiva. Kada dodirnu tastaturu, umisle da rade u NASA-i, ideal su im osobe koje voze dobra kola (iako su talog čovečanstva), kupuju Gucci u Novom Pazaru i zaista su sitne duše. Ipak, oni misle da su bolji od svih, kao i da se nije rodio onaj ko je njima dorastao.

Zašto su malograđani naporni?

Postoji više uzroka ove pojave, ali jedan od onih koji se najčešće pojavljuje jeste iskompleksiranost. Čak i neistinama će pokušati da iskažu da su bolji od vas i da ne postoji osoba koja njima može da stane na crtu. Tada, možda, najviše iritiraju.

Pretežno nemaju čime pametnim da se pohvale, pa pokušavaju da uruše samopouzdanje, integritet i živce svojih kolega. Jednostavno je… Lakše je da ispadnu nedodirivi ukoliko su svi ostali prikazani kao lošiji od njih. Mnogo teži način bi bio da, zapravo, unaprede svoj život ili da ulože u svoje obrazovanje.

U suštini, svako normalan bi ih prezirao sa daljine, ali to nije moguće kada ste potpisivanjem ugovora za firmu, zapravo potpisali i da ćete svaki dan svog radnog veka provoditi sa njima… A ta stavka je izostavljena i nije predviđena tim pravnim aktom. Niko, čak, nije skrenuo ni pažnju na to. Postavlja se pitanje: Kako sačuvati zdrav razum?

Kako podneti malograđane na poslu – Ignorisanje

Sve što kažu – filtrirajte! Pravite se da niste čuli. Što bi stari rekli: “Na jedno uvo uđe, a na drugo izađe“. Ukoliko to govorno smeće koje izuste ne utiče direktno na vas, ovaj princip bi zapravo mogao da funkcioniše.

Činjenica je da ovaj metod samo-spasa retko kada urodi plodom, ali ukoliko ste novi na tom poslu, ima nade. Ignorisanje ih neretko učini još teže podnošljivim, baš zato što te osobe nemaju meru. Iz dana u dan tražiće način da vas izbace iz takta i izvlačiće sve ono loše u vama.

Pre nego pređete na neke druge, drastičnije i dramatičnije, metode, pokušajte staro, dobro ignorisanje i odložite sukob što je duže moguće. Ne želite da se predstavite kao konfliktna sosba, zar ne?

Kako podneti malograđane na poslu – Smeh je lek

Smejte se glasno. Nikada neće znati da ih, zapravo, ismevate. Postoji čitava filozofija o tome da ljudi koji ismevaju druge, zapravo leče sopstvene frustracije. Kao i svaka teorija i ova ima izuzetak.

U ovom slučaju smeh u službi ismevanja je lek. Oni će misliti da su urnebesni, a vi ćete izbaciti negativnu energiju na najbolji mogući način.

Ipak, nemojte ni da preterate… Ne želite da na kraju dana vi ispadnete onaj koji je naporan u celoj priči.

Dolazimo do zdravog razuma

Kada preteraju sve granice postavite ih na svoje mesto. Recite glasno i jasno šta mislite o svemu i ne čekajte povratnu reakciju. Sigurno će se gomila gluposti vratiti kao bumerang.

Što bi moj bivši kolega rekao: “Sve je to posao.” Tek sada znam da je bio u pravu.

Ne shvatajte stvari isuviše lično. Ipak ste tu da biste zaradili novac, platili račune i priuštili sebi neku vrstu zadovoljstva.

Retko ko je smisao života pronašao baš na radnom mestu. Sreću uglavnom čine sve one sitnice i dešavanja pre i posle radnog vremena. Ne dozvolite da ta trećina dana značajno utiče na vaš život.

Pamet u glavu, a malograđani… Ma, na kraju će sami sebi doći glave.

Srećna nova radna nedelja!

The post Radni dan kao robija – Kako podneti malograđane na poslu appeared first on Moodiranje.

Odmah da ti saopštimo, to da li je šef priučen, nedoučen, nepodoban, iskompleksiran, stranački postavljen nije tvoja briga, kao što ne treba da te zanima stanje firme u APR-u (osim ako nisi knjigovođa lično). Dakle, impresije zadrži za sebe, na nivou opažaja. U slučaju da si nov, prvo vreme provedi posmatrajući poslovno okruženje i “pravila” koja vladaju. Ukoliko si već određeno vreme tu, a konflikt postoji, biće potrebno malo više truda da se stvar “ispegla“, o čemu će kasnije biti reči.

Dakle, šef je biće od krvi i mesa, baš kao i ti, što znači da verovatno ima slabosti i mane svojsvrsne svakom ljudskom biću. S obzirom da se poslovna klima poslednjih godina pretvorila u opstanak, treba imati u vidu da dotični osim svakodnevnih obaveza ima i nagon da zadrži i opravda poziciju na kojoj se nalazi. Stoga, nemoj je klimati bespotrebnim nametanjem i podrivanjem.

Kad i kako nastaje problem s šefom?

Iako veruješ da je na ličnoj osnovi, tojest, da gaji animozitet prema tebi, moraš biti svestan da se to ne dešava ničim izazvano.
Ovo su stvari i situacije koje će te verovatno staviti na “tapet“ (neki šefujući će reći, sa razlogom):

• •  kašnjenje;
  • odlaganje i izbegavanje obaveza;
  • prebacivanje odgovornosti;
  • konflikti sa drugim kolegama;
  • špekulisanje (ogovaranje, spletke).

Dok ove stvari i te kako umeju da nerviraju nadređene (a i ceo kolektiv):

•  mrzovolja, baksuzluk;
• odražavanje privatnih (ne)prilika na produktivnost;
• isticanje radi isticanja (oblačenje, nametanje mišljenja, pokušaj vođstva).

Ma koliko zvučalo nepravedno, za sankcionisanje i vaspitne mere na ponašanje iz obe grupe si sam odgovoran. Što se kaže, dao si povod.

Rešenje koje se preporučuje je otvoren razgovor sa šefom (najbolje u prisustvu HR-a) u kome će obe strane sagledati postojeću situaciju i naći rešenje da se ona popravi.

“Ali, ja ništa loše ne radim, a on me muči” je već problem. Svi mi poznajemo nekog ko se budi sa uzdahom, a na posao odlazi kao na robiju, upravo zbog bojazni šta ga tog dana čeka od strane šefa. Zbilja, on ne radi ništa loše, a svakodnevno dobija “ćuške“, perfidno upakovane uvrede, podmetanje obaveza i odgovornosti, a naznaka nema da će to prestati.

Takav nadređeni mora da je lud, složićemo se svi. Ali zašto muči baš tog jednog pojedinca, zašto uživa da ga usisava, drži u strahu i nelagodi? Odgovor se nalazi bukvalno u pitanju. Zato što je dotični zaposleni “dobar materijal“.

Rekli smo već, pored podrazumevanih obaveza, nadređeni sve vreme imaju negde u podsvesti zabrinutost za svoju poziciju i nagon da je sačuvaju, logično. S tim što tu ima jedna začkoljica: šef je nepripremljen postavljen na tu poziciju. Osetio je šta znači odgovornost, ali i moć. U dobro uređenim zemljama moguće je da od kasirke postaneš direktor tržnog centra, korak po korak, napredujući. Kod nas vladaju neke čudne zakonitosti, pa tako kasirke preko noći postaju direktori i to sa doktorskom diplomom.

Elem, takvi “rivale“ i “opasnost“ vide u upravo onim sličnim sebi, slabim i nesigurnim (nemoj da te ovo čudi, visoki menadžment na rukovodeće pozicije postavlja upravo “radnike udarnike“, one koji svoj posao rade iz straha da ga ne izgube, kojima je vrednost slepo izvršavanje obaveza, a ne kvalitet i porast vrednosti). E baš takav ne vidi konkurenciju u nekom svog kalibra, već u nekom ko je kao ti, jer je svestan da tu poziciju ne zaslužuje i da na nju može lako uskočiti neko drugi.

Šta dalje?

Pošto ovakve situacije uvek kulminiraju, najčešće na štetu zaposlenog, na vreme valja početi sa merama predostrožnosti i zaštite.

• ma koliko si bezvoljan, mrzovoljan i iscrpljen situacijom, potrudi se da ustaješ i dolaziš na vreme, odmoran i pristojno obučen;
• ispunjavaj svoje obaveze, ukoliko nisu definisane, zamoli nadređenog da ti da normu “zarad lakše organizacije“;
• insistiraj na pisanoj komunikaciji, nek ostane trag, da posle ne bude “rekao sam, a ti nisi čuo”;
• zapisuj, printskrinuj, snimaj sve pokušaje opstruisanja tvog rada;
• nemoj reagovati plakanjem ili svađom na kritiku;
• sa šefom komuniciraj smireno i učtivo. Nek on malo poludi;
• ako se situacija ne popravlja, vreme je da se obratiš HR-u ili najvišim instancama (sa dokazima, naravno).

Ma koliko zvučalo neverovatno, naići ćeš na razumevanje ako se postaviš iz ugla osobe koja samo želi da neometano radi i doprinosi firmi, dok će te, s druge strane, opstruisanje i optuživanje nadređenog staviti u nezavidnu poziciju.

Zaključak? Sećaš se kad su nas u osnovnoj učiteljice opominjale da držimo leđa pravo? Upravo metaforičko nepridržavanje ovog nas dovodi u situaciju da nam je ranac svakodnevnih obaveza pretežak. I tako dolazi do toga da dozvolimo sebi da nas povređuje, muči i nervira šef, partner, komšija, prijatelj, čak i neki drznik sa ulice.

Počni sa vežbama smirenosti, kontrole besa, samopoštovanja i tolerancije. Potrudi se pre osuđivanja da sagledaš i razumeš nečije ponašanje, jer ne vrti se svet samo oko tebe.

Naposletku, seti se da više nema učiteljice da opominje za prava leđa i brani od dece koja te zadirkuju, već da si odrasla osoba čija zrelost treba da se ogleda baš u samostalnom rešavanju problema. A šef je tu zapravo najmanji problem.

The post Šta da radiš kada ti šef vadi dušu na slamčicu i pritom te krivi za sve appeared first on Moodiranje.

J. je radio u jednoj relativno mladoj firmi, na poziciji adekvatnoj njegovom obrazovanju. Jeste da plata nije bila neka, i da je želeo ozbiljnija zaduženja i zadatke, ali njemu je bilo dovoljno to što ima “siguran posao i prihode”. Ubrzo su, zbog povećanja obima posla, u firmu počeli da dolaze novi ljudi. J. i njegovim kolegama izgledalo je kao da “dolaze s ulice”, jer je retko od tih novih delovao kao da zna šta radi. Nedugo potom, počeli su problemi. Svako je počeo da nameće svoj režim rada, a pošto menadžment nije imao jasnu viziju o tome, celokupno funkcionisanje se svodilo od danas do sutra, a targeti su postajali sve viši. Naporedo s tim, počelo je opstruisanje do te mere, da je u kolektivu od skoro 20 ljudi postojalo nekoliko “klanova”. To je rezultiralo smanjivanjima plate, te je J. umesto, kako je očekivao na početku, povišice i novih zaduženja dobio smanjenje plate u navratima i za 40%. Ostajao je nadajući se da će se nešto promeniti ili da će mu iskrsnuti bolji posao. To se nikada nije desilo. Nakon dve godine dobio je otkaz, a u narednih godinu dana firma je spala na manje od pet radnika.

Imamo dobru i lošu vest, a loša je da ti u toj sredini ne možeš apsolutno ništa. Dobra vest je da je ključ od tamnice upravo u tvojim rukama. No, krenimo redom.

1.  Ne možeš ništa da promeniš

Osim ako te ne postave za generalnog direktora, a i tada će ti biti preteško da ishendlaš loš sistem rada. Umesto da budeš deprimiran zbog ove činjenice, prihvati je što je moguće “hladnije glave”. Počni na sve te situacije koje te kidaju da gledaš kao na prolaznu stvar, što i jesu. Ne trudi se da menjaš, dokazuješ, pokazuješ, jer niti je to tvoja firma, niti si ti odgovoran što je tako kako je.

2. Čuvaj energiju

Izbegavaj bilo kakvo dodatno naprezanje i nerviranje, uostalom, uskoro odlaziš, zar ne? Fokusiraj se na porodicu, partnera, prijatelje, radi u slobodno vreme stvari koje te ispunjavaju. Nemoj da dozvoliš da se loša poslovna situacija odrazi na tvoj privatni život, jer je to najgora stvar koju možeš sebi da prirediš.

3. Počni s evakuacijom

Pripremaj nečujno svoj odlazak – završavaj preostale obaveze, razmotri pod kojim uslovima ćeš okončati radni odnos, i najvažnije, kreni da osvežavaš kontakte. Šta to znači? Kontaktiraj bivše kolege i poslovne kontakte, prati aktuelne oglase. Raspitaj se kako je u drugim firmama, šta se trenutno traži, kakvi su uslovi. Aktiviraj se na društvenim mrežama, naročito LinkedInu.

4. Postavi strategiju

Ovde smo detaljno pisali o tome kako da nađeš posao po svojoj meri. Ukratko:

• prilagodi se trenutnoj potražnji (koje su to veštine i reference tražene u tvojoj oblasti) i u skladu s tim apdejtuj biografiju;
• apdejtuj svoje veštine: potraži kurseve i obuke koji ti mogu pomoći u tome;
• precizno definiši kako treba da izgleda tvoj novi posao, jer je velika razlika između “želim bilo kakav posao” i “želim baš ovakav posao”.

5. Nagradi sebe za hrabrost

Mogao si da ostaneš na tom poslu kidajući živce i čekajući da se nešto promeni na bolje, ali ipak nisi. Doneo si veoma hrabru odluku, i treba da budeš ponosan na sebe zbog toga. Na prvom mestu, priušti sebi kraći odmor, makar od podrazumevao vikend maratonsko gledanje filmova. Vrati se aktivnostima koje su te ispunjavale, a za koje nisi imao volje, usled opterećenošću poslovnom situacijom. Pozovi prijatelje s kojima se nisi dugo video. Poseti sajtove na kojima je prodaja mobilnih telefona i odaberi neki novi model za sebe – red je da se počastiš, zar ne?

Najbitnija stvar u celoj ovoj priči je svest da ne možeš ništa promeniti na trenutnom poslu – a veruj nam da je tako. Možeš biti najbolji kadar na svetu, s najjačim referencama i ogromnim radnim elanom, ako upadneš u loš sistem on će te progutati, a na kraju ispljunuti kao sažvakanu krpu.

Sledeća bitna spoznaja je da možeš da biraš kako ćeš da reaguješ na trenutnu situaciju – razmisli, vredi li kidati se zbog nekog ko te ne ceni dovoljno? Da li treba da pomeraš planine da bi tvoji kvaliteti isplivali i bili adekvatno vrednovani, ili je jednostavnije da pronađeš novo i baš takvo okruženje?

The post Šta raditi kada ti se prevrne želudac pri svakoj pomisli na odlazak na posao appeared first on Moodiranje.

Neki ćute iz straha šta ako izgube posao, drugi trpe dok ne pronađu bolji, a izvestan broj ljudi se nada da će se stvari nekim čudom popraviti na bolje. Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim bihejvioralnim koučem.

Zašto, kako vreme odmiče, se ljudi sve teže odlučuju da daju otkaz ili da prijave mobing?

– Davanje otkaza može biti uzrokovano nizom ličnih i profesionalnih razloga i uverenja, i nije nužno vezano za mobing  ali onda kada jeste, to je nažalost najčešći put za koji se žrtve mobinga odlučuju, i to samo zato što se u Srbiji o mobingu jako malo govori, bez svesti o tome šta on zapravo predstavlja i koja su naša prava.

Razlog zbog kojeg se ljudi teško odlučuju da prijave mobing je kao prvo nemogućnost da procene da li uopšte podležu mobingu. Zatim je tu uverenje, veoma često u našem narodu, koje se oslanja na stav da se u ovoj zemlji mnogo veći zločini i problemi ne rešavaju i da osoba nema kome da se obrati, odnosno da će njen slučaj biti neozbiljno ili neprofesionalno tretiran. U skladu sa tim, ljudi podležu naizgled lakšem putu, a to je da se sklone iz sredine koja sprovodi mobing.

Kako da se postavimo prema osobi koja je agresivna, pakosna i čini nam štetu, materijalnu i psihičku? Može li se takav odnos “srediti”?

– Važno je istaći šta je mobing. Postoje verbalni, neverbani, strateški i emotivni mobing, a sve njih karakterišu sistematsko javno ponižavanje, ljubomora, zavist, zanemarivanje osobe, isključivanje iz aktivnosti i tako dalje. Mobing označava uznemiravanje ili psihološko zlostavljanje grupe ili pojedinaca od strane kolega ili pretpostavljenih.

Mobing se najčešće manifestuje u konkretnom odnosu između nadređenog i zaposlenog i može varirati od blagog, do veoma ozbiljnog.

Prepoznajemo ga kroz nekorektan, neprofesionalan odnos osobe na većem položaju u koji spadaju: vikanje, nepristojno obraćanje, kontinuirano nezadovoljstvo radom zaposlenog iako zaposlen radi po dogovoru i propisima, omalovažavanje, oduzimanje unapred dogovorenih zadataka, ignorisanje, a sve u cilju narušavanja dostojanstva, ugleda i integriteta druge osobe.

Mobing se sprovodi sve dok zaposleni pod pritiskom ne napusti radno mesto, a time ovaj obrazac ponašanja tretira se kao agresija sprovođena u kontinuitetu ili u etapama.

Skoro svaki odnos je moguće popraviti kada u njemu ravnopravno učestvuju obe ili više strana.

[bs-quote quote=”Ono što je simptomatično kod mobinga jeste namerna ili iskrena besvest osobe koja vrši mobing. Za nju su pomenuti obrasci ponašanja – normalni. Oni se ne percipiraju kao sporno ponašanje, niti takve osobe uviđaju kako one zaista utiču na svoje kolege ili zaposlene. Vrlo često te osobe ne priznaju svoje greške i samim tim nisu u mogućnosti da učestvuju u menjanju odnosa na bolje.” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg” author_link=”https://moodiranje.rs/tag/soul-razgovori/”][/bs-quote]

Bez obzira na kojoj poziciji se nalazimo, treba da znamo ko smo, šta govori naš CV, koliko smo spremni da učimo i primamo feedback koji često može da sadrži i konstruktivnu kritiku, i da nastupimo bez straha.

Osobe koje vrše mobing hrane se željom svojih saradnika za napretkom. Njihovim strahom i spremnošću da zadrže dobar posao, i to je ono što im daje moć nad žrtvom.Kritika je nešto što uvek treba prihvatiti, jer učenje je kontinuirani proces, ali je takođe veoma značajno da u spornim situacijama ne pokazujemo niti strah niti potlačenost kojom neko može da manipuliše, već da nastupimo dostojanstveno sa punim poverenjem u sebe i svoje profesionalne moći.

Neretko, mobing je zasnovan na animozitetu. Imaš li savet kako da se zaštitimo od ljudi kojima smo antipatični, kako da im se ne zameramo, ili je kontraproduktivno ustuknuti?

– Nije u pitanju tipična vrsta animoziteta, odnosno “nedopadanja”. Ljudi koji vrše mobing najčešće spadaju u grupu onih koji su zapravo samo sebi važni. Jer u suprotnom bi posezali za drugim alatima kritike i odnosa sa kolegama i saradnicima. Nije do vas. Do njih je.

Jer oni na taj nači podižu sebi vrednost i dokazuju niz različitih stvari potrebnih da bi se održala ta slika u glavi koju su o sebi iskreirali.

Od mobinga se možete zaštititi jedino vrlo jasnim i čvrstim stavom. Prvenstveno prema samom sebi, a zatim i sebi u datim okolnostima. Ukoliko znate da komunicirate uz poštovanje i pristojnost, ukoliko svoje zadatke obavljate valjano, ukoliko ni na jedan način ne ugrožavate druge ili samu kompaniju, svaka greška koju napravite spada pod ono što se lako može razjasniti kroz konstruktivni feedback, a ne kroz vikanje, omalovažavanje, lupanje, pretnje i tako dalje.

Moberi nisu samo nadređeni, nekad su to ljudi s kojima smo ravnopravni na lestvici. Koji su njihovi motivi za mobing? Kada treba pronaći zajednički jezik, a kada potražiti zaštitu?

– Tako je. Mobing se dešava i na nivou odnosa kolega-kolega. On je jednako stresan kao i mobing od strane nadređenog, možda čak i stresniji, jer ga percepiramo kao direktnu izdaju. Motivi za ovu vrstu mobinga su takođe lične prirode i podrazumevaju želju da se neko istakne rušivši autoritet i ugled nekog drugog. Pozadina toga su kompleksi, nesigurnosti, zavist, nekorisni obrasci uverenja i ponašanja i tako dalje. Kada primetite direktne, nedvosmislene sabotaže od strane kolege, korisno je da imate neku vrstu dokaza uz koje ćete moći da prvo izađete pred tog kolegu i pokušate ljudski i verbalno da rešite odnos. Ako takvo skretanje pažnje ne urodi plodom, oslobodite se balkanskih uverenja o tužibabama i cinkarošima, i prijavite slučaj nadređenom. U ovakvim situacijama obavezno istupite jasno i sa dokazima, jer bez dokaza sve ovo postaje prazna priča zbog koje nećete biti u situaciji da rešite problem, pristupajući mu ozbiljno i s pažnjom.

Recimo da osoba u datom trenutku nipošto ne može da da otkaz (malo dete, plaća stan i slično). Kako istovremeno tražiti novi posao i trpeti mobing na aktuelnom?

– Uz svest o tome da postoji viši cilj. Kada osoba zna da postoji nešto veće i bolje što ga čeka, što planira, što ga motiviše, on dolazi u poziciju veće samokontrole i samim tim smanjuje učestalost situacija pogodnih za mobing – odnosno svoj emocionalni odgovor na mobing. Sistem traženja novog posla je jasan. Konkurišite i šaljite CV čak i na one pozicije koje nisu najidealnije, jer preko njih možete doći do kontakata koji će vam biti značajni. To ne znači da dok ne nađete nov posao treba da budete žrtva mobinga. Pročitajte zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, i budite svesni svojih prava.

Kako biti siguran da se na novom poslu neće ponavljati takve situacije?

– Ni u šta ne možete biti sigurni. Niti treba da se bavite sigurnošću. Ukoliko dođe do slične ili iste situacije, postupite kako dolikuje. Zauzmite stav, ostanite profesionalni i korektni, potražite svoja prava ili angažujte advokata. Mogućnosti je mnogo. Ono što je najvažnije ipak jeste način na koji ćete izgraditi svoju profesionalnu ličnost.

Dakle, kada ste sigurni u ono ko ste i šta možete, tada nećete odistati nemoći i strahom, i samim tim bićete mnogo manje zanimljiva žrtva za mobing.

On skoro uvek dolazi onima za koje mober proceni da je moguće zastrašivati ih, jer se od njih ne očekuje reakcija. Budite osoba od koje se očekuje reakcija.

U kom procentu je neko sam doprineo da bude žrtva mobinga?

– U onolikom u kojem dozvoli da zlostavljanje traje, ili poprimi razmere nedopustivog ponašanja prema saradniku, zaposlenom ili kolegi. Svako od nas se može naći u ovoj situaciji. Od toga kako ćemo na nju reagovati, zavisi i činjenica koliko smo kao žrtva doprineli da se mobing nastavi.

Na poslu provodimo trećinu svog života, dok su ostale dve spavanje i slobodno vreme. S obzirom da u toku spavanja nismo svesni, računica kaže da smo polovinu svog budnog vremena zatrovani. Koliko to utiče na svakodnevno funkcionisanje?

– Ne znam koja je to računica, ali je nikome ne bih preporučila. Sa takvim stavom ni jedan čovek ne može da bude produktivan i da zaista oseti život u punom smislu, koliko god se taj smisao menjao kroz godine i faze. Nikako ne bih rekla da smo zatrovani, jer to kao prvo implicira generalizaciju –  koja je uvek put ka stupidnosti –  a kao drugo, nije istinita. Osoba koja se oseća zatrovanom na bilo koji način treba da napravi presek okolnosti u kojima se nalazi i da usmeri svoj život u pravcu koji priželjkuje.

Kako da osoba, koja godinama trpi mobing počne da se vraća “u normalu”? Koji su prvi koraci?

Da se odluči kojim putem želi da ide. Da li želi da promeni posao, angažuje advokata, ili zauzme stav, za početak. Stav koji jasno govori o tome da zna ko je, koja su njegova prava, da se ne plaši ni promene posla, ni otkaza, i da se sa njom ne može komunicirati nikako drugačije do profesionalno i s poštovanjem.

The post Raditi u mučnom okruženju je gore od robije – a samo u tvojim rukama je ključ od tamnice appeared first on Moodiranje.

No, krenimo redom…

Prve iskrice i leptirići u stomaku

Ugledali ste ga i savršen je. Kao (o)pisan za vas. Nudi sve što očekujete od njega a od vas traži samo da budete ono što jeste. Možda vam ga je pokazala drugarica, stara provodažijka, i zamislite – uspelo je. Posao iz snova je vaš. Kancelarija, oprema za rad, nasmejane kolege i konačno mesto na kojem će vaše znanje i veštine doći do izražaja i gde će se vaš trud i rad ceniti i poštovati.

Molim vas, za ime Boga i svih španskih i turskih serija, ne budite naivni! Svi znate da su oni slatki samo u početku i da obećavaju kule, gradove, odlične uslove rada i mogućnost napretka, takoreći, dok ne prođe meden mesec.

Deluje mi da većini roditelja ni dan danas nije jasno kako to da penziju nećemo dočekati u jednoj, ili eventualno dve firme (wtf koju penziju?!), a skloni su tome i da pomisle da nešto nije u redu sa vama ukoliko ste nezadovoljni i istfrustrirani jer, recimo, trpite mobing (mislim, ako ga trpite i nije u redu, ali ne na taj način).

Narodski rečeno dečko vas tuče, a vi morate i da mu se izvinjavate zbog toga i da mu iznova i iznova dokazujete svoju ljubav. Apsolutna greška.  Nasilnika treba napustiti i prijaviti, bilo da je dečko ili posao.

Žene i emocije

Koliko sam samo puta čula rečenice poput: “Nije on takav”, “Nije tako mislio”, “Biće bolje sigurno, trenutno je loš period” i ne, ovo se nije odnosilo na muško-ženske odnose, već na poslovne, ali je dovoljno tragično što je sličnost prevelika. Nenamerna, ali prevelika.

Žene su, kažu stručnjaci, prilično misleća i emotivna bića. Stručnjaci nemaju pojma. Žene su budale koje kada vide da nešto ne ide, da nisu dovoljno cenjene, da pokušavaju i da ih potcene i svašta nešto nepristojno im urade, one ne raskidaju te užasne poslovne veze, već se vode parolom “Biće bolje, shvatiće on koje ja sve kvalitete posedujem”, otprilike kao i u vezi kada smatraju da će svojom ljubavlju i posvećenošću promeniti dečka patološkog lažova, Edipovca ili jednostavno učiniti da stvari bolje funkcionišuč. Opet greška. Neće. Neće, jer taj (ko god da je) jebe neku klinku (dok mu žena čuva decu kod kuće, a on, naravno, održava imidž porodičnog čoveka) koja će mu upravo postati novi direktor izmišljenog sektora, a ti možeš da se jebeš samo sa svojim kvalitetima, s obzirom na to da si zbog lošeg posla zapostavila i privatni i ljubavni život, pa osim svojih ideala nemaš čak nikoga ni za seks, jerbo su se u međuvremenu, dok si se ti duševno i fizički predavala “poslu iz snova” svi oni frajeri koji su otkidali na tebe ili oženili, ili čekaju decu pa moraju da se ožene, ili su baš za inat skoro sreli srodnu dušu na Tajlandu.

Problemi u raju

Jako ih je lako prepoznati i kuliranje ovih prilično jasnih znakova je pravljenje štete na sopstvenu odgovornost i velika šansa da ćete završiti u bolnici. Ili nekoliko njih. Ne ignorišite, obratite pažnju na njih na vreme, u suštini su na svakom ćošku i ukoliko im se suprotstavite, velike su šanse da ćete sebi uspeti i da pomognete na vreme.

Ovo su klasični:

• Ne cene vaš trud, rad, kreativnost, kao ni bilo šta što ste za njih uradili bolje nego ceo tim, za recimo, prethodnih pet godina. Zajedno.
• Nipodaštavaju vaše ideje, ali zato smatraju da onaj tamo što stoji pored bandere i ne radi ama baš ništa zapravo izvodi vrhunski performans za koji će mu na kraju i platiti da bi sa tim nepostojećim performansom bili “prvi u selu”.
• Pokušavaju da vas ponize namećući vam pozicije koje ne odgovaraju ni vašim sposobnostima, a ni diplomama, dok ljude sa govornim manama (zaista nisam od onih koji diskriminišu, ali hej, nije javni nastup za osobu koja nije u stanju da izgovori više od polovine azbuke), dođoše kojima je reč “obraz” strana, pa su u stanju da istrpe i najgore uvrede, a i batine zarad napretka, stavljaju u prvi plan i notornim seljačinama daju na značaju. Ne zaboravite, ljudi vole da budu okruženi gorima ili sebi ravnima. Manipulacija je majka uspeha, s tim što mnogi nisu naučili da se to ne može sa svakim.
• Lažno vas optužuju za ne znate ni vi šta, a onda shvatite da su vaše “kolege” od onih koje su u stanju da pretrpe najgore moguće uvrede, pa malo i batine, a usput i majku da prodaju zarad tapšanja po ramenu i “bolje budućnosti”, a mukice nisu svesne da će se, na kraju, u najboljem mogućem slučaju vratit u svoju selendricu sa svojim seljačkim akcentom da, eventualno, rade na lokalnoj trafici.
• Pokušavaju psihički da vas izlome do te mere da puzeći dođete do njih, zamolite za malo vode i šansu da vam otvore vrata da izađete
• Treba li zaista da nastavljam dalje? Pošto, ako treba, beznadežan ste slučaj i volite da vas biju.

Ali ja ne mogu da ga ostavim

E, pa vidi, brate, sestro – MOŽEŠ! Ovo ti odgovorno tvrdim dok mi ispod balkona, u centru grada neki ljakse u kolima pušta “novi” rep, a od reči sam razumela samo “čukice i mukice”, ali dobro, to je off topic. Da se vratimo mi na “TI TO MOŽEŠ, TI TO HOĆEŠ I TI TO MORAŠ!”

Ti to stvarno hoćeš, možeš i moraš, pogotovo ako kapiraš da si malo-malo pa počela da bivaš bolesna, da ti je imunitet na novou: Umreću čim budu skinuli ovo stakleno zvono sa mene, a da živci nisu sposobni da pretrpe ni kada vam potencijalni dečko kaže nešto u šali. Odmah ste raskinuli, iako ništa niste ni započeli, jer nemate kad od posla na koji vam odlazi i poslednja kap energije, a i on gubi strpljenje za virtuelnu devojku koja mu tu i tamo odgovori na poneku poruku, a ni to ne može stalno jer radi.

Ostavi ti njega – biće ti lakše

E, ovo je rečenica koja mi nikada nije bila jasna, a svi su mi je govorili, jer sam kapirala da nema tu šta da mi bude teže ili lakše, sve dok nisam skontala da je to, zapravo, jedna velika istina, a i pobeda. Momenat u kojem u svojoj glavi prelamaš da si ti ta kojoj je dosta svega i da želiš svoj život nazad, kao i to da si ti jedina koja ima pravo da ga kontroliše, a ne neki nabeđeni direktorčić sa manje grama mozga u glavi, nego što ti možeš da pojedeš bureka za doručak, to je pravi put ka tvojoj pobedi i što je bitnije – ka rešenju (psihijatar je posle tu da ti objasni da ne treba da kriviš sebe i da nisi ti kriva što vam nije uspelo, već on – ako ti ovo već odavno nije postalo jasno).

Nikada neću pronaći drugi posao

Iiiiiii budimo realni, ovo je, zapravo, verovatno jedna velika istina (ponovo se pozivam na Srbiju) i ne, nije problem u tome da smo izbrljivi i ne, nije problem u tome da ne želimo da radimo i ne, nije problem u tome da smo nezahvalni, problem je u tome što zahtevamo da se ono za šta smo se godinama školovali adekvatno ceni i plati, a zahtevati svoja prava u ovoj zemlji je isto kao i zahtevati onaj Britnin lambo, ali to ne sme da vam bude izgovor, jer, verujte mi, vaše zdravlje nema cenu. Za početak. Svaki stres u nekom trenutnu dođe na naplatu i savršeno ga ne zanima imate li posao i kakav je, ili ste očajni u potrazi za istim.

Nema izgovora

Niste prijavljeni, odnosno, radite na crno? Prijavljeni ste na minimalac, a ostatak dobijate “na ruke”? Plata vam je mizerna, ali hej, bolje i mizerna nego nikakva, zar ne? E, pa ne!

Dokle god to budemo dozvoljavali i tako razmišljali, dešavaće nam se ovakve stvari.

I ne, nećemo više da ponavljamo “Ćuti, uvek može gore”, jer, pre svega, nećemo da nam “uvek može gore” bude merilo. Merilo mora da bude “Vidi, može i bolje, videćeš”. I ne, ne treba strah da bude taj koji će vas terati da ostanete u toksičnoj poslovnoj vezi u kojoj ćete trpeti nepravdu, iživljavanje, gledati gore i, realno, gluplje od sebe kako napreduju i postaju “neko” i “nešto”, a ne znaju gde je levo, pa makar po cenu da drugi ni ne pronađete u skorije vreme. Kada shvatite da ne ide, jednostavno ćete raskinuti tu “Bad Romance”, jer biti zarobljen i u vezi sa lošim poslom je isto kao i biti u vezi sa psihopatom. Na kraju ćete ispasti Nataša Bekvalac. I, verujte mi, mnogo je bolje dostojanstveno biti prijavljen na biro, nego izgubiti i poslednju mrvu dostojanstva u procesu spašavanja “braka” koji je osuđen na propast i to bez prava na podelu imovine, jer ste potpisali predbračni ugovor, a i država Srbija – vaše pravo da ostanete bez svega, vam garantuje da će tako i biti. Sačuvajte živce, borba ne prestaje, jer čitajući nenapisane ugovore izgleda smo zaboravili i one napisane.

The post Ostajati na lošem poslu isto je kao veza s psihopatom: Beži dok ne bude prekasno! appeared first on Moodiranje.