Potencijalni klijent imao je, prema svom mišljenju primamljiv, a prema mom drzak, predlog: da mu moj tim i ja napravimo online prodavnicu sa svim artiklima kojima raspolaže, a da isplata bude u vidu procenta od ostvarene prodaje.

Što zbog zdrave logike, a što zbog loših iskustava kojima sam svedočila, rad “na lepe oči”, odnosno, na procenat, u startu odbijam. Na njegovom hipotetičkom primeru pokušaću da objasnim i zašto.

Put od momenta pravljenja online prodavnice pa do gomile rasprodate (i naplaćene) robe veoma je dugačak i ne zavisi samo od jednog faktora. Sam proces izrade prodavnice je kompleksan, zahteva izvesno vreme, čitav tim ljudi i startno ulaganje od 1000 evra minimum. Recimo da smo mi dobro odradili svoj deo posla. No, šta ako nema dovoljno robe na lageru, isporuka kasni, reklamacije su učestale, korisnici ostavljaju negativne recenzije? Ili u krajnjem slučaju, šta ako klijent misli da to što ima prodavnicu je dovoljno i da će ljudi dolaziti sami od sebe, te nije potrebno ulagati u optimizaciju, oglašavanje na Google i društvenim mrežama, niti implementirati podrazumevajuće procese? Odziv bi bio ravan nuli, a samim time i naš procenat. To dalje implicira da bih iz svog džepa morala da platim ljude koji su na tome radili, a usput objašnjavam klijentu “zašto prodavnica ne donosi pare”. Neka hvala.

Da li pekar radi na procenat od prodatog hleba? Ne. On je svoj deo posla uradio, a profit zavisi od ostalh faktora kao što su cena, plasman i pozicioniranje.

Stoga je oduvek i zauvek moj odgovor angažmanu za procenat: ne! “Da” bi bio jedino u slučaju da klijent, osim zarade, mi dâ i procenat u vlasničkoj strukturi i samim time mogućnost da učestvujem u ostalim aspektima poslovanja, jer samo na taj način mogu imati punu odgovornost za ostvareni profit.

Nisam niti konobar niti prodavac osiguranja. Ne radim na procenat. Cenim svoje znanje, iskustvo i rad. 

Računica ide ovako: moj tim i ja odradimo svoj deo posla i bivamo plaćeni za to. Ukoliko se to u izvesnoj pozitivnoj meri odrazi na profit, vrlo rado ćemo prihvatiti bonus ili čast, što bi se reklo u narodu.

*Bezobraznijim likovima koji počnu da me ubeđuju da je moj stav pogrešan, postavim kontra pitanje: U redu. Hajde da ja koristim tvoje proizvode/usluge i platim tim tek ako sam zadovoljna?!

Druga stvar koju apsolutno ne tolerišem i čak smatram iznudom je takozvano ugrađivanje. 

Pre izvesnog vremena jedna vrlo draga osoba mi se pohvalila da je njen projekat prošao na jednom javnom konkursu i da su joj odobrena tražena sredstva. Nažalost, njen entuzijazam se pretvorio u agoniju, jer se ispostavilo da je bila bukvalno ucenjena od jednog člana komisije da mu da “deo kolača”. Iz želje da projekat bude realizovan, pristala je na to, što je rezltiralo time da je iz svog džepa morala da pokrije troškove. Pri apliciranju navela je tačan iznos koji joj je potreban, a člana komisije morala je da časti sa 30%. Ako ovo nije kriminal i reketiranje, ja ne znam šta je.

Nažalost, s devedestim nisu iščezle batice koje su u fazonu kombinacija, ugrađivanja, nameštanja i ostalog. S takvima ne da ne radim, nego svaku ponudu tipa “ja tebi nabacim posao, od čega uzimam toliko” tretiram kao ucenu, bezobrazluk, kriminal i reketiranje, naročito ako se taj postavlja kao da mi čini uslugu.

Vidi batice, kad već pričamo tvojim jezikom, ja odveć imam posla i ne moram da potplaćujem, čašćavam i podmazujem, da bih dobila novi.

Drugo, tvoj motiv nije drugarsko nabacivanje posla, već lična korist, stoga nemoj da mi prosipaš priče kako mi “činiš”.

Treće, moj i rad mog tima ima cenu ispod koje ne idemo, jer sam se nebrojeno puta uverila da je spuštanje cene kontraproduktivno.

Nego lepo ti batice osnuj agenciju za lobiranje i konsalting, pa transparentno i legalno tarifiraj svoje usluge.

“Ugrađivanje” je u mom slučaju moguće jedino na ovaj način: moja cena je tolika, a ti na nju slobodno dodaj procenat koliki želiš – ali pod uslovom da klijent do dinara bude upućen u to.

Verujem da će mnogi reći kako nisam u pravu po pitanju ovoga, i otvorena sam da čujem zašto, no moje dosadašnje iskustvo me naučilo: s ljudima koji očekuju da im radiš za dž i nude procenat i onima koji ti “drugarski nabacuju” posao, a zatim uzmu “deo kolača” ništa dobro ne može da ispadne.