Kako je došlo do toga da imamo vrlo specifične, “posrbljene” nazive nekih zemalja? Da li je u pitanju iskrivljen i modifikovan oblik usled težeg izgovora izvornog naziva ili jednostavno svemu moramo da damo svoj naziv?

Odmah da vam kažemo, u pitanju je i jedno i drugo i to nije karakteristično samo za naša podneblja, već pojava simptomatična za ceo svet. Kroz istorijske etape, kada je počela da cveta trgovina, putovanja, a i ratovi, “sudari” s narodima i zemljama s kojim ne postoji direktna granica prouzrokovali su davanje karakterističnih naziva. Tada nisu postojale prevodilačke agencije da nas uče kako se koji vlastiti strani naziv pravilno izgovara, nego su se ljudi snalazili na njima poznat način.

Krenimo od pomenute Holandije (na Google mapi upisana kao Netherlands), koju komšije Hrvati zovu Nizozemska, u čemu su tačniji od nas. 

Naime, Holandija (i varijacije naziva, prisutne kod još nekih naroda) potiče od “holt land”, što znači “šumovita zemlja”. Fora je što je to samo deo današnje Holandije, u prošlosti (kada smo usvojili naziv) to je bila grofovija Holandija, jedna od 12 provincija ove zemlje. Dakle, kad kažemo Holandija, mi mislimo na celu zemlju, a naziv se zapravo odnosi samo na jedan njen deo.

Originalan naziv se razvijao poslednjih 6 vekova – Nederland (na engleskom Netherlands), što u prevodu znači “niske zemlje”, što znači da je cela nizijska zemlja dobila naziv po geografskoj karakteristici.

Iz svega ovoga proizilazi da mi pogrešno zovemo ovu zemlju – to bi bilo kao kad bi Holanđani celu Srbiju zvali Šumadija.

Kako Nemačka od Deutschland, odnosno, Germany?

Nemci sebe i svoj jezik zovu Deutsch (od stare reči koja znači narod, onaj koji pripada narodu), a država je Deutschland, to svi znamo. Kinezi, Japanci i Danci imaju svoje verzuje izvedene od originalnog naziva, dok Germany potiče iz latinskog i starih spisa u kojima se pominje narod Germani.

Sa ovim narodom (kod Francuza, Arapa, Portugalaca, Španaca i Turaka – Alemani) došli smo u susret jako davno, i to ne kroz trgovinu, turizam i prijateljske relacije. Legenda kaže da su u trenutku susreta slovenska plemena bila daleko naprednija i pismenija od nemačkih koja su govorila nekim čudnim, potpunom nerazumljivim jezikom, usled čega smo im prikačili pridev “nem” od čega se razvio i naziv države, naroda i jezika.

Što se ostalih zemalja tiče, u velikoj meri smo “ispoštovali” originalno poreklo reči, uz neznatne modifikacije, pa tako imamo:

• España – Španija
• Portugal – Portugal, Portugalija
• Italia – Italija
• La France – Francuska
• Éire, Airlann – Irska
• Danmark – Danska
• Polska – Poljska
• România – Rumunija

i tako dalje, istražite sami kome smo dodali sufiks -ska, a kome -ija. Iako često deluje konfuzno, lepota “sudaranja” jezika (naročito iz različitih grupa indoevropske grupe jezika) očitava se u tome da ma koliko različiti jezici bili, ipak imaju mnogo sličnosti.

Još više je zabavnih anegdota i legendi, poput one kako je ploča od usitnjenog drveta, koja se koristi u gradnji, dobila naziv medijapan – priča kaže da smo ove ploče najpre uvozili iz Japana, a da su ih ovdašnji majstori druge polovine prošlog veka tako nazvali na osnovu oznake porekla: made in Japan (mejd in Japan – mejdinajapan – medijapan)!

A kako smo izvrnuli (pa čak i obesmislili) poznate strane izraze, pročitajte ovde:

Praška šunka, španska sela, ruska salata i ostale geografsko-jezičke zavrzlame