Kako su praistorijske životinje i opasnosti koje su okupirale čovečanstvo milenijumima nestajale, zamenili smo ih novom “opasnostima” – strahovima. Od razvoda, bolesti, nepoznatog, nemaštine… i naposletku, šta će nam se desiti ako preduzmemo određeni korak ili zauzmemo stav.

Izgleda da smo naučeni na strah, a možda i navučeni, jer se grčevito suzdržavamo, potiskujemo i ignorišemo, dok nam iznad glava zlokobno vijori “šta ako”.

Neki od “šta ako” sasvim su na mestu. Naravno da ne treba prenagljivati, donositi nepromišljene, impulsivne poteze, naročito ako to može nekoga da ugrozi, ošteti, povredi. Ovaj deo mislim da nam je svima jasan.
Jasno je i zašto pristajemo na neke okolnosti u situacijama kad imamo opravdan i realan strah, uostalom, svako ko je trpeo dok ne nađe bolji posao, zna o čemu govorim.

I nema čoveka na ovom svetu koji je oslobođen straha. Iako nauka kaže da su nam zapravo samo dva straha prirodno urođena – od zvuka i od pada – strahu su podjednako podložni čelnik multimilionske kompanije i skromni ribar iz Bangladeša.

Strah ima različite oblike. Može da bude poput oštrog vetrića koji pirka tokom cele godine. Može da dolazi u naletima, poput talasa. Ponekad preplavi, pa se povuče, vrati se kad on odluči i tako u krug. A može i da se pretvori u cunami. Jasno je da se opasnost neumoljivo približava, da nema milosti i razumevanja i da sledi jak udar. I taj trenutak je ključan. Kad shvatiš da se zakotrljana grudva pretvorila u neman koja se sprema da proždere sve pred sobom.

U većini slučajeva, zapravo se ne desi ništa epohalno. Često se ne desi ništa. Setite se samo za koliko ste se sve stvari grčevito pribojavali, gajili crne slutnje i razvijali dramatične scenarije… i šta se od svega toga tačno ostvarilo? Čak i kada pogodi cunami – rastanak od partnera, gubitak posla, ipak ostajemo na nogama i gledamo kako dalje, a zatim vraćamo u ravnotežu.

Poznavala sam jednu divnu damu koja je plenila svojim manirima i dikcijom. Nemam dilemu da li se tranzitnih dvehiljaditih pribojavala za svoj posao u Beobanci. Mogu da zamislim kako joj je bilo kad je taj gigant, decenijama unazad asocijacija na sigurnost i stabilnost, počeo rapidno da iščezava. I kako joj je bilo kada se posle takvog okruženja suočavala s deficitom radnih mesta u njenoj struci i činjenicom da je tržište rada preplavljeno ljudima kao što je ona. Pošto za nju nije bilo posla u tadašnjim bankama, tu nekih par godina pred penziju, obrela se u potpuno novoj branši. Možda neki smatraju da pomoćna kuvarica i “nije baš nešto” posao, ali gospođa S. je bila zadovoljna iz više razloga: plata je bila prilično solidna, osim dinamičnih smena nije bilo trzavica i izvora stresa na poslu, s koleginicama iz kuhinje je uvek bila dobra atmosfera. I svaki put dok bih slušala njen rezonantni glas dok čučimo na stepenicama, pijemo kaficu uz cigaricu, pomislila bih da gospođa S. uopšte nije tako loše prošla.

Strah je veoma bitan ispit na fakultetu čovečnosti. Možeš da ga položiš ne tako što ćeš ga otkloniti – već suočiti se sa njim i proći kroz njega. Taj ispit kad padneš, možeš ga neko vreme prebacivati u naredne rokove, neminovno ćeš pasti godinu i naposletku odustati. A strah će ostati prisutan.

No, to čak nije najgora stvar!

Najgora stvar koju strah ostavi nakon što porazi je spoznaja da se moglo reagovati, postupiti, delovati, ustati.

ŠTA AKO… PA ŠTA?

Kao što je noć najtamnija pred zoru, tako je i strah najgušći pred ishod. I baš tada je naše biće na značajnom testu: da li će pohrliti ka svetlosti, odabrati stranu pravde i ispravnosti, ili će završiti u krhotinama nakon što cunami prođe.

Ne osuđujem ako ostaneš paralisan pred strahom koji pogađa samo tebe. Svi imamo svoje bitke i granice, i nekad je preživljavanje dovoljno hrabrosti. Ali kad strah zahvati ono što nas sve povezuje – pravdu, dostojanstvo, ili čak samu budućnost – tada nema mesta za pasivnost. Tada se dešava taj, jedan od glavnih ispita čovečnosti, da li si spreman da ustaneš i suprostaviš se mraku.

Jer, nisu bajke i mitovi u kojima se običan čovek suočava s nemani i pobeđuje, nastale slučajno. Neke stvari su se zaista desile, ali njihova značaj nije u činjeničnosti, već istinitosti. Heroji nisu oni koji nemaju strah, već oni koji uprkos njemu biraju svetlost. I da, izbori koje pravimo oblikuju ne samo našu priču, već i priču sveta oko nas. Kad stojiš pred zlom i ćutiš, ti ga time hraniš. A kada se uspraviš, bez obzira na cenu, postaješ herojem samim svojim izborom strane. U takvim trenucima ne postoji neutralnost. Ili si uz svetlo, ili srljaš u tamu.

The post Tebi, što se plašiš appeared first on Moodiranje.

Šta da im čovek uradi tada? Da se zapodene neka kavga – ne ide, pijani su, možda se razjare, da se pokuša lepim rečima – jalova rabota. Uroš Predić je odlučio da im održi moralnu pouku kroz ono što najbolje ume – slikanjem. Šta se dalje zbilo, najbolje svedoče njegove reči:

“Završio sam “Veselu braću” i doživeo dan da vidim efekte ove plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kad oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se nad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, usta im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim šta je, kad ono reprodukcija “Vesele braće” u poznatom vojvođanskom kalendaru “Orao”. Gledajući je, moji seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore nego što sam ih ikad video. “Gde nas samo, čikane, tako potrefi!” – pljeskali su me po ramenu…”

Tačno 115 godina nakon nastanka ove slike, profesor kulturologije je tokom predavanja upitao studente šta misle o seriji “Seks i grad”. S obzirom na to da tada nije bila izražena pošast polarizovanog mišljenja, gde se nešto ili frenetično odobrava ili osuđuje, studenti su iznosili mišljenje da serija kroz humorističan kontekst prikazuje površnost, otuđenost i besciljnost današnjeg vremena.

Iako je svaka od junakinja simpatična na svoj način i možemo naći razumevanje za njih, generalno, one vode tužne, isprazne živote, u kom skupe cipele imaju ulogu flastera na zjapećoj pukotini.

“Hajde da odem u šoping, to će da reši sve moje probleme, jel da? A onda ću u tom šopingu da kupim šampon s česticama zlata, dobro, da li sam zaista toliko glupa da poverujem u to? E sad, formula šampona je napravljena tako da mi isuši kosu, pa moram kupiti njihov regenerator. Sve je povezano. Od nas prave šoping magarce. Ova serija vam govori i o tome” – kazala nam je profesor Zorica Tomić tom prilikom.

No, uprkos jasno provučenim porukama, serija je doživela saživljavanje od strane žena i osude muške strane.

Bukvalno svaka ima nekog svog Zverku i blesavu drugaricu kao Samanta. A zašto muškarcima smeta Samanta kad baš o takvim ženama maštaju dok žene uštogljene Šarlote, to pitajte njih.

Zašto antagonosti i loša ponašanja nailaze na odobravanje i prihvatanje?

I dok se ženama spočitava da su posrnule jer su se poistovetile s junakinjama Seks i grada, manje se pažnje pridaje muškim antijunacima.

“Filmovi su iluzija i sve emocije koje gledalac oseti tokom filma ne dolaze zapravo sa ekrana, već iz njih samih”, rekao je Frensis Kopola, očigledno aludirajući na sve one koji su usvojili “mafijaške kodekse” iz filma “Kum”. Tom prilikom je naglasio da je Mario Puzo (na osnovu čije knjige je rađen scenario) sjajan pisac, ali da o mafiji i mafijaškim porodicama ne zna ništa. Sve što je napisao je zasnovano na knjigama, novinama, sudskim izveštajima, a kultne rečenice koje izgovara Vito Korleone, zapravo je govorila piščeva majka.

Ove otrežnjujuće reči ni za jotu nisu sprečile ili umanjile ono što je usledilo: poplava krimi i mafijaških filmova u kojima je glavni glumac, iako lošeg ponašanja, toliki gotivac, da jednostavno moraš da mu se diviš. I citiraš, dabome. Kakav je to muškarac koji ne izbacuje replike iz “Goodfellas”?

Jesmo li ovce ili disidenti?

Zašto se poistovećujemo s (očigledno) lošim ponašanjem književnih i filmskih likova? Zašto ne možemo da ih posmatramo kao to što jesu, fikcija, predstava? Da li bi zaista, ali zaista, ijedna mentalno zdrava žena poželela sudbinu neke od junakinja Seks i grada? Da dočekaš petu deceniju obigravajući oko lika koji je prevrnuo pola grada, dok trošiš pare koje nemaš?

Šta možemo da zaključimo o osobi muškog pola koja je u “mafijaškom” gasu (Kum, Dobri momci, Lice s ožiljkom… pa do Rana i Južnog vetra)?

Zašto smo romantizovali Boni i Klajda, pljačkaše i ubice, koji su skončali s 20 i nešto?

Delimičan odgovor dao je Kopola zaključkom da čovek u tim slikama vidi emocije koje već u njemu postoje.

No, pravo pitanje je, zašto se snimaju ovakva dela i u njima humoristično ili romantično oslikavaju loša ponašanja i pojave?

Prvi zaključak koji se nameće je da se time podrivaju impulsi koje u sebi imaju konzumenti tog sadržaja, ali ne smeju da ih prožive kao na filmu, ili, ako su već na putu degradacije, time pravdaju svoje odluke.

“Da, glupa sam što oko jednog tipa uludo obigravam godinama, ali, kad vidim Keri, koja me mnogo podseća na mene, bude mi lakše”.

“Da, osećam se inferiorno i želim da se dokažem kao muškarac citirajući Korleona ili Soprana, pošto već ne mogu da proživim njihove putešestvije”.

Naravno da niko ovo neće priznati. Zato je lakše poistovećivati se i tražiti opravdanja za nedolična, pogrešna i nepromišljena ponašanja.

Drugi zaključak proizilazi iz opšte ocene da živimo u svetu koji nimalo nije uređen i pravedan. Šta više, često je nepravedan. U tom kontekstu, antagonisti postaju pravi junaci podrivajući sistem koji preživljava vekovima (sva ona bekstva iz zatvora, pravednici koji ubijaju ubice, pljačkaši kazina…)

Da li nam time autori filmova poručuju da je treba da se odupremo, pobunimo, urušavamo društvena uređenja? Hm, u tom slučaju ne treba smetnuti s uma da isti ti stvaraoci zgrću milione u sistemu koji kritikuju.

Stvar umnogome komplikuje činjenica da smo poslednjih godina izloženi isključivo populističkim sadržajima, pa je tako Robin Hud “evoluirao” u Danny Oceana, s tim što ne daje pare sirotinji, već ih spiska, pa iznova da pljačka kazina.

Biće da su i prvi i drugi zaključak ispravni i s tim u vezi, neodvojivi.

No, tu nedostaje “ključni sastojak” – transformacija heroja (Džozef Kempel, “Heroj sa hiljadu lica”).

Zamislite neke od od navedenih junaka s platna kako doživljava spoznaju, pročišćenje, metamorfozu? Da li bi i gledalac osetio to u sebi? Čitaoci klasične književnosti potvrdno će klimnuti glavom.

Ovako imamo nesrećni Seks i grad koji je doživeo više nastavaka nego Demokratska stranka i Kumove ekranizovane mutirane klonove koji nikako da shvate da igrač nikad neće biti veći od igrice.

Ostajanje u lošem kontekstu ne vodi u happy end, ni u filmu, ni u životu.

Okej je prepoznati sebe u lošim likovima i ponašanjima, i nakratko se opravdati. Ali tek izađeš iz uloge, to jest, prerasteš je, onda si junak.

E, tad možeš da odeš u Orlovat u kafanu “Vesela braća” i napiješ se za sve pare, bez kajanja.

The post Kad kritika postane uzor: zašto smo od antagonista napravili idole appeared first on Moodiranje.

Ah, pa to je Šeron Stoun, i ne čudi što dobro izgleda u tim godinama, pomisliće mnogi, no upravo tu se krije istinska diskriminacija i zatucanost.

Teror mladosti: Kad se to tačno postaje suviše star za nešto?

Dok svedočimo narativu “političke korektnosti” gde se nipošto ne sme uraditi ili izreći nešto što nije po volji i senzibilitetu grupa koje se svrstavaju u slabe i ugrožene, istovremeno, sprovodi se brutalna i nehumana diskriminacija onih koji su premašili starosnu granicu da izgledaju dobro, započinju i postižu.

Da, dobro ste videli. Za ženu koja je u punom zenitu rečeno je da je POZNIM GODINAMA. Blic, 16.10.2017. 

Više nije suviše star neko ko je u godinama da može da ima unučiće, starost se spočitava čim uradiš nešto što odskače iz proseka. Zasnivaš porodicu posle tridesete – star si, šta si čekao do sada? Menjaš profesiju u četrdesetim – gde si se sad toga setio, samo tebe čekaju? Izgledaš dobro u pedesetim – haha, ne može od “babe devojka”. Započinješ nešto u šezdesetim, sedamdesetim – “jednom nogom u grobu, a uzima mesto mlađima”. I tako u nedogled.

I dok se na svako uznemiravanje osećanja osetljivih grupa reaguje halabukom, o eventualnom povređivanju osećanja nekog ko se u “određenim godinama” drznuo da izgleda, radi i živi dobro, ni reči.

Može se dobro izgledati u svim godinama

Vratimo se Šeron Stoun. Mejnstrim mediji njen “slučaj”, kao i mnoge sjajne žene tog ranga predstavljaju kao neviđeno čudo, cirkusku atrakciju. Zamislite, ima 62 godine, a izgleda toliko dobro da može da se slika u bodiju?!

Ako malo i iskreno porazmislimo, šta je tu čudno? Uz malo sreće, lepota i atraktivnost krase mladost. Uz zdrav i aktivan život, brigu o sebi, pravilnu ishranu, fizička lepota je prisutna i nakon što neko prestane da bude devojka ili mladić.

Međutim, gde smo to pogrešno skrenuli, kad smatramo da starost treba biti ružna, predmet stida, nipošto divljenja i poštovanja? Zašto stvaramo atmosferu da 50, 60, 70+ ljudi ne zaslužuju pažnju, već ih otprilike treba smestiti u staracki dom, da nas svojim godinama ne podsećaju da ćemo i mi doći dotle, a izvesno i umreti?

Šta nam tačno smeta u činjenici što se neko u zrelim godinama drznuo da izgleda dobro?

Licemerje na kub

I dok se tu i tamo divimo Šeronki da izgleda dobro, “iako se pumpala i špricala ko zna čime”, prema našim “starcima” nismo nimalo naklonjeni.

Prošle godine u ovo doba, Neda Ukraden se baš onako picnula za snimanje novogodišnjih programa.

I pored sijaset dosta mlađih koleginica koje su sijale “za sve pare”, njen izgled i nastup je zavredeo pažnju medija (uz neizbežno “pogledajte kako žena izgleda na pragu 8. decenije”).

Da je kojim slučajem umesto o Nedi, pisano o Rakel Velč, Rafaeli Kari ili Milvi, ne bi izostali komentari tipa “svaka čast za držanje, oduvek je bila lepotica”. Umesto toga:

Verujte da su ovo FINI komentari, neko su toliko nepristojni da ih je sramota čitati, a kamoli prenositi dalje. Kurir, 31.12.2019.

Bilo bi zanimljivo čuti ljude koji stoje iza ovih komentara i ostalih koji slično misle, kako to treba da izgleda žena od 50, 60, 70 i više godina? Skrušeno, s maramom na glavi i pregačom, ili nek izgleda kako hoće, samo da nam se makne s očiju?

Zašto, dok ceo svet veliča zrelu i poznu lepotu, mi je ismevamo i potcenjujemo?

Lepota nije vezana samo za mladost. Izgledati atraktivno ne znači biti predmet seksualne pažnje, već pleniti energijom i izgledom. Imaju Srbi jednu staru reč za to, gizdav.

Nema nijednog razumnog razloga da na starost gledamo s gnušanjem, jer zrele i pozne godine i te kako mogu biti lepe i produktivne – a da li će neko biti staramajka s pregačom ili kao Sofija Loren (86) koja je upravo snimila film, je stvar izbora i odraza unutrašnjeg stanja.

p.s. Hajde i da razumemo one koji osporavaju fizički izgled i atraktivnost svojih vršnjaka. Razloge možemo da pretpostavimo. Mlađima koji su tome skloni imam da poručim: Možda od babe ne može devojka, ali i devojka će postati baba – pa ti vidi u šta ćeš izrasti!

Pročitajte:

9 malograđanskih momenata s kojim se treba pozdraviti tokom 2023. (+BONUS)

The post Šta je čudno u tome što neko izgleda “dobro za svoje godine”? appeared first on Moodiranje.

Pun je internet protestnih nota koje za cilj imaju da pokažu “pakosnim, ljubomornim hejterima” gde im je mesto. Ovo je simptomatično za tzv. instagramuše i plebs, no dešava se i uglađenim njuškama.

“Kad vidim ko me sve mrzi, znam da sam u pravu”.
“Ljubomorne duše mogu da mi pu.e”.

Pazi da nije.

Utisak da te neko mrzi i ljubomoran je na tebe potiče iz jednog dubljeg osećaja, a to je da nisi prihvaćen. Osećaš da te ovaj svet ne prihvata, da ne “plivaš” najbolje u njemu. Pošto to nije baš lako priznati sebi, lakše je “istripovati” hejtere koji pored milion prelepih, uspešnih ljudi na ovom svetu, eto, mrze baš tebe.

Pre nego što upadneš u ovu klopku ega, razmotri ova tri stanovišta, a zatim odgovori sebi na neka pitanja.

#1 Kritika lošeg dela nije isto što i kritika čoveka

Recimo da je neko napravio propust, grešku, koje je rezultiralo problemom, na primer, od novca za struju kupio je sebi jaknu. Ostali članovi domaćinstva će da osude takvo ponašanje (uzmimo da imaju pravo), i šta se onda zbiva?

“Da li je moguće da vam nije bitno što idem u jakni staroj dve godine? Zar vam moja sreća nije važna? Ja se nisam bunio kada si ti kupila cipele!”

Hipotetička osoba iz primera ne uviđa da njeni ukućani ne osuđuju nju, već njeno loše delo. I to nije isto!

Ukoliko uradimo nešto što je protiv uvreženih pravila društva i sistema, treba da budemo spremni na negativne reakcije.

Kako se postaviti u tim situacijama je posebna mudrost i tema za sebe.

#2 Kritika, ironija, parodija nisu isto što i “hejt”

Hejter kao jedinka je osoba koja nikada nije zadovoljna, prema većini stvari i ljudi ima negativan stav, takoreći, hejteru niko i ništa nije po volji. Postoje takvi ljudi, to je izvesno.

Međutim, ako na neku pojavu većina ljudi odgovori kritikom, biće da tu ima nečeg. Svi smo svedočili nesmotrenim verbalnim izjavama poznatih ličnosti koje su rezultirale masovnim negodovanjem. Da li su svi ti ljudi koji su reagovali hejteri?

Kritika nije mržnja niti zla namera već nešto svojstveno čovečanstvu od kada ono postoji.
Kritičko mišljenje ima za cilj da oceni, razluči, proceni kvalitet nečega, i sve i svi smo tome skloni (a i predmet iste).

Parodija takođe nije mržnja, već duhovit i oštar način da se ismeju pojave koje su na granici s iščašenim. U književnosti su to satira i ironija.

Voliš da “talasaš” i “bodeš oči”? Nema ljutiš. Kad smo kod toga…

#3 Pre će biti da te ljudi ismevaju, nego mrze

S ovim se definitivno najteže suočiti. Istina je da živimo u licemernom svetu koji opstruira svaku inovativnost, kreativnost, iskakanje iz šablona. Dovoljno je da se ekstravagantno oblačiš ili izražavaš i već je tu sijaset onih koji bi da te “stave na mesto”, kao da si euro palete a ne čovek, ne libeći se da ismeju svaki tvoj potez.

Zbilja je teško plivati u takvoj sredini, no, uz jako samopouzdanje, motivaciju i izmeštanje iz takvog okruženja (i sa Twittera, haha), izronićeš iz tog mulja od okruženja.

Nekad masa ismeva iz neznanja – setite se, na primer, koliko su pre nekoliko godina ismevani blogeri, a danas je to vrlo lep i isplativ posao (za one koji znaju da ga rade).

A nekad bogamu, raja se smeje i sprda jer je naprosto smešno.

Stereotipne pojave, na granici karikature su odvajkada bile smešne. Gospođa ministarka na primer, književno delo i uvrežena pojava.

Fotkaš se sa plastičnim flamingosima, po garderobama i klonjama, bluruješ facu dok se pikseli ne istope, pa jašta si nego za sprdnju, bre!

Introspekcija je keva

Pomenute protestne note “ne obazirem se na ljubomorne, oni nikad neće biti kao ja bla, bla”, kriju u sebi izvesnu kontradiktornost. Ako ti već nije bitno tuđeg mišljenja, ako smatraš da su to sve zavidni nitkovi i hejteri, zašto ti je onda stalo? Ipak ti je bitno tuđe mišljenje – što je na kraju krajeva i prirodno, civilizacija je izgrađena upravo na međuzavisnosti, “nijedan čovek nije ostrvo”, što bi rekao Hemingvej.

U tom svetlu, pokušaj da sagledaš sebe. Šta tačno izaziva podozrenje i “hejt” okoline i da li možda namerno talasaš?

Moguće je da ti “samo” fali pažnja i priznanje. Moguće je i da u tebi čuči neshvaćeni genije.

Bilo da imaš “hejtere” ili prave hejtere, u jedno treba biti siguran – svet, zapravo, ne mari za tebe.

Na trenutak ti se učini da je zastao i da su sve oči uprte u tebe, ali već sledećeg, on je nastavio svojim tokom.

The post Tri stvari koje treba da znaš pre nego što istripuješ da imaš hejtere appeared first on Moodiranje.

Da bi se neko dete rodilo i bilo odgojeno u zdravoj i funkcionalnoj porodici, potrebna je volja obe strane. Ja poznajem zbilja dosta ljudi, a što se ženskog življa tiče, sve žene, devojke iz mog okruženja žele decu i brak (pričam o onima koje nisu zasnovale porodicu, družim se, naravno i sa porodičnim ženama).

Ne poznajem apsolutno nijednu žensku osobu koja je “u filmu” da želi da landara dovijeka, gradi karijeru, putuje i gomila cipele s ciljem da se tome divi nepoznat narod na internetu.

Sve mi imamo tu neku sliku o braku i porodici, doduše, mnoge od nas i nerealna očekivanja, ali to je drugi par rukava. Da bi se ta nerealna očekivanja smanjila, da bismo se otrgle iz nametnutih trendova, potrebno je najpre samosuočavanje, osvešćivanje, rad na vrlinama, strpljenju, toleranciji. Potrebno je da se ovoj tematici pristupi sistematski, iz svih potrebnih uglova. Potrebno je da se u medijima propagiraju zdravi primeri, ali to već nije tvoj posao. Potrebno je da država i sistem pokažu podršku za rađanje dece i jačanje kulta porodice. Kako ti možeš da se uključiš u tu podršku – razmisli. Sad bih da se vratim na pravo adresiranje problema.

Kažeš da je naše Spasenje kroz porodicu, da je naša dužnost da rađamo. Neki govore “ostvarila se u ulozi majke” i ta mi sintagma jako para uši, jer biti majka nije uloga u kojoj se neko snašao, majka je – majka, to naprosto JESI, to se ne glumi. Ja ti kažem da gotovo sve žene koje poznajem, a koje to već nisu, žele da postanu majke. Dakle, možemo reći da se slažemo.

No, dragi moj pope, šta je s drugom (muškom) stranom? Koja je tvoja poruka njima?

Da li si im ikada rekao da žene nisu zabava poput ispijanja piva tokom utakmice? Da njihova svrha, da ne kažem uloga, nije da popune vreme, tanjir i krevet, a potom budu zamenjene zanimljivijim modelom? Da li si im ikad rekao da su i žene (božanska) stvorenja koja imaju emocije, potrebe, očekivanja i da ih taj manir nehajnog konzumiranja (iskorišćavanja) doslovce uništava?

Da li si im rekao da “udaranjem recki” neće postati bolji frajeri i moćniji muškarci? Da neće time ispuniti prazninu koju, pak neke žene pokušavaju gomilanjem cipela? Da će eventualno zadiviti podjednako površne ljude i da se tu “mačo” priča završava?

Da li si im rekao, da taj seks, koji konzumiraju kao zabavu, rasterećenje, dokazivanje, može da rezultira trudnoćom i da “pilula posle” ili još gore, abortus, nije rešenje neželjene trudnoće? Da se nisi setio još da im rekneš da takoreći ne postoji žena koja uživa u takozvanim “kombinacijama”? Tojest, čak i ako deluje da uživa u takvom odnosu, to je opet neka faza patnje, preispitivanja, beznađa. Rekoh ti da poznajem mnogo žena.

Nisi im, dakle rekao, da nijedna ne želi da bude prolazna zabava, kombinacija, švalerka. Trebalo je.

Zašto im nisi rekao da je i njihovo Spasenje i svrha da budu očevi, dobri muževi, stubovi porodice i društva (u tom slučaju, ako su oni stubovi, mi smo armatura, jer jednakost, jer podjednako smo bitni)?

Zašto im nisi rekao kako da budu dobri očevi i muževi? Šta treba da urade i kako da se ponašaju, da bi odabrali dobre žene koje će biti još bolje majke toj deci? Kako da razvijaju u sebi strpljenje, toleranciju, blagost, brigu, ljubav? Kako da ostanu jaki i stabilni u vremenima koja nam desetkuju moral, samopouzdanje i egzistenciju naposletku?

Tek kada tvoja pouka bude upućena na obe adrese, dragi pope, ona će biti ispravna i potpuna. Sve dok se to ne desi, nemoj da se čudiš ako je krivo shvaćena, kao optužba. Jer za decu su potrebne obe strane.

The post Pope, da ja tebi nešto kažem appeared first on Moodiranje.

Namera i namena ovog teksta nije da uvredi ljude koji su skloni ovome, već da ukaže koliko su takvi stavovi kontrapruduktivni, malograđanski i neukusni. No, krenimo redom.

#1 Jel imate dece? A što? A kad ćete?

Apsolutno i neprikosnoveno prvo mesto na listi malograđanskih pitanja. Najpre, svakom od nas je zagarantovano pravo ličnih izbora, te to što neko nema ili ne želi da ima decu nije tvoja briga. Stav da su žene stvorene i dužne da rađaju zadrži za sebe ili ga iznesi na nekom saboru Šešeljevih pristalica.

Imaš li predstavu koliko parova se bori sa sterilitetom? Da li znaš koliko je naporan i skup proces vantelesne oplodnje? Možeš li da zamisliš kako je ljudima koji godinama, pa i decenijama pokušavaju da dobiju decu? Da li znaš da neko ne može da ima decu? Kontaš da to saznanje boli? U krajnjem slučaju, neko ne želi decu. Ništa od toga nisu tvoja posla.

Postoji kulturan način da zabodeš nos u tuđi privatni život, a to je da upitaš kakvi su planovi. Ukoliko neko želi da priča o deci, to će i uraditi. U suprotnom, ne čačkaj.

#2 Šta on traži s njom?

“Evo dobro sam, hvala na pitanju. Viđam se s jednom devojkom, ali to neće biti konkretizovano sve dok ne pitam koleginice, širu familiju, Fejsbuk auditorijum i bivšu koja me stalkuje, šta misle o njoj”. Da li je ovo iko ikada izgovorio? Naravno da ne.

Da li iko normalan, samosvestan i zreo, bira partnera na osnovu toga “da li je po volji i ukusu naroda”? Naravno da ne.

Da li treba da bude tvoja briga što je tako sjajan dasa odabrao “onakvu seljančicu”? O, naravno da ne!

Da ti otkrijem još nešto, zbog čega bi trebalo da poštuješ i ne komentarišeš tuđi izbor: biranje partnera po lepoti, stasu, bogatstvu, kulturi je odlika prošlih, da kažem zatucanih vremena i površnosti. Partnera ne biraš da ga pokazuješ kao da je trofej, već zbog toga kako ti je sa njim! A ako ti je dobro s njim, onda su ti njegovi pozitivni atributi dodatno dragi. Znamo svi da nema tih para i lepote koji mogu da nadomeste ono što je srcu drago.

Uopšte nije bitno šta činiš za neku osobu, već kako se ona pored tebe oseća!

S druge strane, viđali smo svi neke drage ljude (možda i nas same) u destruktivnim odnosima. Ni tada ne treba kritikovati nečiji izbor, već pomoći toj osobi da se vrati u kolosek, ojača. Onda će naći partnera spram sebe.

#3 Država mi je dužna

Država je dužna da poštuje zakone koje je donela, da garantuje bezbednost svojih građana, da njena infrastruktura i servisne službe rade neometano. Tu se priča završava.

Da li je država dužna da ti obezbedi posao, krov na glavom, uslove i primanja koja smatraš da zaslužuješ? Odgovor na sva pitanja iz ovog koša je ne.

Vreme “završim školovanje i čeka me posao” prošlo je pre 30 godina. Naslediti kevin posao u pošti je naprosto nepošteno. Niko ne čeka samo tebe i nisi bogom dan. Vrediš onoliko kolika je potražnja za tobom i koliku vrednost daješ ovom društvu.

Ako imaš između 25 i 50, neku pristojnu školu, govoriš engleski, imaš barem par radnih pozicija u CV, poznaješ nekoliko uspešnih ljudi, a i dalje “ne možeš da se snađeš” – tebra, vreme je da se ozbiljno suočiš sa sobom i smisliš šta možeš da uradiš za sebe i svoj napredak.

Bonžur bičizzz: Stvari zbog kojih kukaš naglas, a za koje ti nisu krive država i vlast

 #4 Došljaci, izbeglice, provincijalci

Ako te niko nije obavestio, ne držiš tapiju na to “ko sme da živi u Beogradu” i ne brini, neće ti neki došljak oteti taj stan na Vračaru nasleđen od babe. Jer da si zbilja finansijski odgovoran i zaslužan za nekretninu u kojoj živiš (rentaš, plaćaš kredu, kupio), imao bi preča posla nego da se baviš imaginarnim pretnjama. Zašto imaginarnim?

Zato što nijedan došljak, izbeglica, migrant, provincijalac nije kriv što se ti nisi izborio za mesto koje smatraš da ti pripada.

#5 Zar ćeš to da pojedeš?

Ima jedna fora, venčanje u toku i pop pita prisutne ima li ko nešto da kaže (ili da zauvek ćuti), na šta se iz publike čuje: “Ja sam vegan!” Nametanje svojih stavova i navika je jedan vid agresivnosti i ne, niko neće postati vegan jer si ti napravio scenu za slavskim stolom zbog sirotog praseta koje je nekad veselo trčalo.

Ovo ne važi samo za veganstvo, već gledanje u “tuđi lonac” uopšte. Nisu ljudi maloumni pa da im ti otvaraš oči o margarinu, kalorijama, emulgatorima.

Kad smo već kod hrane…

#6 Komentarisanje nečije kilaže

Ah svi znamo one ljude koje kad sretneš nakon dužeg vremena, detaljno te odmere, a zatim pobedonosno konstatuju:

• ko se to meni ubucio
• kuku, što propade toliko

Ako gajiš ovu malograđansku naviku i daješ ovakve neumesne komentare, odmah da ti kažem da, osim bivaš nekulturan, rizikuješ da budeš počašćen nekom sočnom psovkom, jer jbn ne znaš da li je taj neko bolestan, nesrećan ili se usvinjio/prepolovio usled stresa ili teškog života.

#7 To oblačenje poziva na silovanje

Bilo bi mnogo lakše da seksualni manijaci i prestupnici imaju neki estetski okidač koji ih tera na to, jer onda bismo možda znali kako s njima i kako ih izbeći. To nije slučaj i oni žrtve ne biraju po dužini suknje i dubini dekoltea, već nasumice, podmuklo, na prepad, ne uzimajući u obzir “stilsko-estetske kriterijume” koje spočitava primitivni plebs. Među žrtvama se nalaze starice, devojčice, žene koje su se vraćale s posla… a da razgovaraš s njima uverio bi se da nisu nosile garderobu koja “poziva na silovanje”, niti su to svojim ponašanjem “izazvale”.

Postoji garderoba koja je atraktivna. Postoji garderoba koja je seksi. Postoji garderoba koja je vulgarna. Zapitaj se šta nije u redu s tobom te smatraš da zbog onoga što je obukla, žena treba da bude silovana.

#8 Samo seljaci slušaju (…)

Podelu ljudi na “dizelaše i padavičare” trebalo bi da smo ostavili negde u devedesetim, ali ne, i dalje imamo “kulturne stožere” koji se tripuju da udaraju pečat na “seljačku, primitivnu” i “kulturnu muziku”. Da se kladimo vi i ja da su to isti oni ljudi iz stavke #4, koji “odlučuju” ko ima pravo da živi u Beogradu. 🙂

Elem, spočitavanje tuđeg ukusa (kao i odluka, životnih izbora), odlika je ljudi s krutim emotivnim granicama. Oni nisu otvoreni za nova iskustva i teško im je da prihvate, a kamoli spoznaju dimenzije drugačije od onih koje su stvorili sebi i u kojima žive.

Uzgred, ako iskreno uživaš u svojoj muzici, zašto ti smeta što to neko isto radi?

#9 Vakcine, soda bikarbona lek za sve i Zemlja kao ravna ploča

Isprva je bilo smešno, a najednom je ovo postalo opšte mesto. Dakle, ako si sklon ovim i ovakvim teorijama zavere, mala je verovatnoća da ćeš to priznati i pokušati da “resetuješ mozak”. Čak i da se pred tobom nađu svi mogući dokazi, znaćeš da si u pravu.

Jesi! Ali, dok se tvoja istina dokaže, moraće da prođe neko vreme i da se raspadne tajni pakt desetak porodica koje vladaju svetom. Do tada ćuti! Tako je, nikome ne pričaj o svojim saznanjima i tajnim informacijama s YouTubea! Čak i među tebi sličnima nalaze se tasteri koji drukaju muriji i istraživačkim centrima koji kidnapuju takve ljude i koriste za testiranja! Dakle, samo mudro!

#BONUS: To ti je zato… sve je to zato

“To ti je sve na nervnoj bazi.”
“Da si ono onomad uradila, danas ne bi…”
“Sve je to božija kazna.”

Ako je ovo sve što imaš da kažeš na vest o nečijoj zloj sudbini (bolest, nedaće), onda ti je bolje da ne kažeš ništa! Niti si vidovit, niti najpametniji na svetu, niti, ovlašćen da komentarišeš šta je pravedno.

Niko se nije razboleo jer je hteo. Niko se nije venčao da bi se razveo i patio. Niko nije propao da bi ti u tome video pravdu i veličinu boga.

Opameti se, deder. Kada čuješ za nečiju lošu sudbu, reci simbolično “žao mi je”, to je sasvim na mestu.

Ili, što bi moja baba Dara govorila, “kad nemaš šta pametno da kažeš, uzmi vode u usta i ćuti”. Kako društvo napreduje – a napreduje, makar iz pomodarstva – varvarsko, primitivno, malograđansko ponašanje postaje samo sebi objekat. Po principu “riba ribi grize rep” nije isključeno da će i tebe neko staviti na zicer upravo zbog malograđanštine.

Dopašće ti se i ovo:
Zbog ovih džiberskih navika pre 100 godina bi vas proterali iz Beograda!

The post 9 malograđanskih momenata s kojim se treba pozdraviti tokom 2023. (+BONUS) appeared first on Moodiranje.

Te godine najzad je odlučio da se pobuni, te je pitao nadređenu zašto mora da radi za apsolutno svaki praznik i skoro uvek drugu smenu. Usledio je odgovor koji je zgrozio ne samo njega, već i ceo kolektiv:

“Šta se buniš, pa ti nemaš porodicu!”

Radoslav je tada shvatio da se našao u timu u kom važe prećutna pravila, a to je da ljudi s decom po difoltu rade prve smene i slobodni su praznicima, dok su ovi drugi, “bez porodice”, dužni da to rade umesto njih. Da li je to u redu?

Ukoliko su pravila jasno izrečena na početku, između ostalog, da ljudi s decom imaju prvenstvo biranja smena i radnih dana, što bi se reklo, “uzmi ili ostavi”.

Međutim, šta se dešava ako si uveliko deo kolektiva i u jednom trenutku saznaješ da nemaš jednaka prava kao kolege s decom?

Da li je to mobing ili diskriminacija?

Gledajući iz ugla zaposlenih koji imaju decu, njima nije lako i potrebno je pružiti im olakšice i benefite iz svih aspekata (od države, poslodavca, pa do kolege). Pogotovo ako uzmemo u obzir razvedene zaposlene roditelje ili pak samohrane, zatim dečije smene (škola, vrtić), složićemo se svi da im uopšte nije lako i da im treba obezbediti što je više moguće olakšane uslove.

No, vratimo se na zaposlenog bez dece. Ništa mu od ovog nije rečeno i on se najedared našao u veoma nezavidnoj poziciji – da li da se odrekne privatnog života (jer realno, kakav to društveni život može da ima neko ko je stalno u drugim smenama) ili savije leđa jer “nema porodicu”? Da li je drsko, sebično i nekolegijalno od njega ako se pobuni jer za njega ne postoje praznici i kafa posle posla s društvom?

Pored situacije s Radoslavom, na ovu tematiku me ponukalo i nešto što se desilo mojoj drugarici. Stavljena je maltene pred svršen čin: ili će se odreći posla ili plesa, jer nadređeni nije imao razumevanja za njenu “rekreaciju” (kojom se, uzgred, bavi profesionalno). “Može se živeti bez toga”, rekao joj je i stavio u smene tako da ne može da prisustvuje treninzima.

Postavila sam ovo pitanje na Fejsbuk profilu i dobila veoma raznolike odgovore, na osnovu kojih bi svi trebalo da ozbiljno porazmislimo, poradimo na toleranciji – a i boljim uslovima rada, za sve.

#1 Nikad se nisam vadila na dete/Nisam imala tu privilegiju

Za 20 godina kod istog poslodavca, Maja G. nikada nije imala slobodan vikend. Njena deca su uveliko tinejdžeri, a ona nikada s njima nije otišla na vikend odmor.

Njen slučaj dele još neke žene koje zbog majčinstva nisu imale nikakvu privilegiju, niti mogućnost da modifikuju obaveze i radno vreme.

#2 Vi ste samo ljubomorni/Kako smete uopšte ovako nešto da pomislite?

Neki, pak, smatraju, da smo svi (država, poslodavac, kolege) u obavezi da “izlazimo u susret” kolegama s potomstvom i da je to od “nacionalnog interesa”. Dobila sam čak komentar da ako u nekom kolektivu imamo “single” čoveka koji sprema doktorat i roditelja, a da je oboma potreban vikend, prednost ima roditelj, jer “ovaj može da sprema doktorat i četvrtkom”. Ovo nas dovodi do pitanja i moralne dileme: da li je nečiji život i vreme manje vredno u odnosu na nekog drugog?

#3 U pitanju je diskriminacija/mobing

“Nepravda, nego šta! Uvek me to nerviralo, i ranije kad nisam imala dete i sad kad ga imam. Svi imaju pravo na svoje vreme, da li ga provodiš sa decom, ili sam, ili sa prijateljima, nebitno je. Svako bira kako će da živi”, kaže Maja J.

Sa njom se slaže i jedna Natalija, koja uredno radi sve praznike bez novčane nadoknade i pita se zašto zaposleni bez dece ne mogu na proslave i dodele paketića da povedu svoje bratance/sestriće.

Dragana kaže da su joj druge smene na koje je bila “osuđena” toliko teško padale, da je morala da promeni posao.

#4 To je normalno

Izvestan broj ljudi koji su učestvovali u ovoj debati posvedočio je da im se izlazi u susret i da oni izlaze u susret svojim kolegama, kada im zatreba. Njihov opšti zaključak je da sve zavisi od poslodavca i dobrih međuljudskih odnosa u kolektivu.

#5 Roditelji zloupotrebljavaju svoju poziciju

“Volim decu, ali prezirem ljude koji misle da su izabrani samim time što ih imaju, i da je društvo dužno da im se na bilo koji način odužuje za to što imaju decu.
Podržavam svako izlaženje u susret tim ljudima, podržavam svaku vrstu socijalne politike, ali da majke jednog deteta insistiraju na tome da im je društvo dužno jer doprinose natalitetu, to stvarno ne mogu da podržim. Кao što ne mogu da podržim parazitizam – zahtev za povećanjem plate i stimulacijom u momentu dok si na porodiljskom i već primaš 100 posto, nije ništa drugo do čist parazitizam.
Dakle, ponoviću, pošto se ovo što pričam sagledava iz pogrešnog ugla, deca da, sve za decu da, porodiljsko da, o penzionerima da ni ne pričam, ali parazitizam i stav “ja sam viša klasa, imam, zamislite, DETE” to ne. Decu stvaramo sebi i učimo ih da budu korisni članovi zajednice, a ne da im neko, samim njihovim rođenjem, nešto duguje”, smatra Branislav.

Da se nađemo na pola puta

“Svi koji su u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge treba da imaju određene povlastice u granicama normalnosti i pristojnosti, što znači da ukoliko neko ima decu normalno je da više brine o njima i da će čećše odustvovati zbog njih i tu ne vidim problem. Isto važi i za bolesne ili ljude koji trebutno imaju porodinih problema. Naravno, dok se ne zloupotrebljava”, kaže Uroš.

SIlvana smatra da posao i privatan život sa sve pripadajućim obavezama su strogo odvojene kategorije i ne treba dozvoliti da se to ikada pomeša: “Tačno određene poslovne obaveze se ravnomerno, pravedno, u istom poslovnom rangu, raspoređuju. A ko koga ima kod kuće i šta radi je lična stvar. I tačka. Sve drugo unosi konfuziju i nepravdu.”

“Potpuno je prirodno da deca imaju prioritet. Naravno da je u redu jačati stabilnost porodice i na ovaj, poslovni, način. Treba pronaći beneficije i za ljude bez dece, tako da se svaki čovek oseti dostojanstveno, shodno trenutnim ili stalnim prioritetima”, kaže Nina, što nas dovodi do zaključka.

Da ne bude: Niko mi nije rekao

Prava roditelja su definisana Zakonom o radu, o čemu se možete detaljno informisati ovde. Pošto je ovde tema diskriminacija “single” zaposlenih u odnosu na one s decom, zaključak je sledeći:

• pri zasnivanju novog radnog odnosa, raspitaj se o uslovima: slobodni dani, rad smenama, vikendom, da li važi “nepisano” pravilo da zaposleni s decom imaju prednost i da li ti to odgovara;
• ukoliko su ti uslovi rada neprihvatljivi, najpoštenije je da razmotriš da li uopšte da prhvatiš taj posao. Jedna Danijela je izjavila doslovce sledeće: “postalo mi je teško da radim u drugoj smeni (nevezano za roditeljski status) i jednostavno sam promenila posao, jer smatram da je tako pošteno i prema kolegama i prema poslodavcu, ne treba niko da ispašta zbog mene”.

Momak s početka priče, Radoslav, promenio je posao i našao novi, na kom ne samo da nije “osuđen na druge smene i rad vikendom i praznicima”, nego su maksimalno uvažena njegova ljudska i radnička prava. Sreo je ženu svog života i sa njom se skućio.

Drugarica koju su onemogućili da se bavi plesom takođe je dala otkaz i našla nov posao na kom je rasterećena i slobodna da uživa u svom slobodnom vremenu.

Možda bi njih dvoje ostali na svojim prethodnim poslovima da nisu bili sputavani – ali izvesno je da će svako samosvestan i sposoban radije odabrati život nego prinudno životarenje. Budite svesni toga svaki put kad pomislite da je neko dužan da zbog vas savija leđa.

The post ŠTA MISLI SRBIJA: Da li zaposleni koji nemaju decu ispaštaju zbog onih s decom appeared first on Moodiranje.

Vreme u kom je sramota reći da si patriota i desničar nastalo je upravo zbog “patriota” i “desničara”. Ako kažeš da mnogo voliš svoju zemlju i svoj narod, da nikada ne bi otišao iz nje, najednom si u istom košu sa profesionalnim nacionalistima koji potpiruju netrpeljivost ka neistomišljenicima i drugim narodima, mešaju se u pitanje homoseksualizma, braka, naposletku i abortusa, i generalno rečeno, čine štetu ama baš pri svakom svom delovanju.

No, da ne bi došlo do zabuna i pogrešnih interpretacija, hajde da pogledamo šta zapravo znače reči na koje je šačica profesionalnih ekstremista stavila šapu.

Patriotizam, nacionalizam i šovinizam: gde je granica?

Patriotizam je skup snažnih, iskrenih osećanja ljubavi i poštovanja prema sopstvenom narodu, državi, jeziku, istoriji, kulturi, tradiciji, umetnosti. Patriota poštuje nacionalne simbole i institucije, te “u sferi svog profesionalnog, društvenog i političkog delovanja, u granicama svojih mogućnosti aktivno doprinosi ostvarivanju nacionalnih interesa, očuvanju i afirmaciji nacionalne kulture i postizanju sveukupnog nacionalnog boljitka” (izvor).

Patriotizam je ono što su nas učili u školi i u kući, a to je da se prema svojoj okolini (državi, u širem smislu) ophodiš sa poštovanjem, ljubavlju i zahvalnošću.

Kako se u to uklapaju tetovirani manijaci? Ah, pa čekajte…

Nacionalizam je nešto kompleksniji pojam koji u obliku kakvom ga znamo danas, nastaje početkom 19. veka kada cveta romantizam kao pravac, a države/nacije su uveliko konstituisane prema pripadnosti istom jeziku, tradiciji i religiji. U osnovi, to je “snažna nacionalna svest koja podrazumeva ljubav prema svojoj naciji, dobro poznavanje nacionalne istorije i kulture, isticanje nacionalnih obeležja, nacionalni ponos i strasno zalaganje za nacionalni prosperitet” (izvor).

Rekao bi svako, ništa loše u ovome, slažem se. Međutim, vino je slatko kad se pije umereno, no ako se opijaš bez mere dolazi do preteranog i neumerenog ponašanja. Isto je s nacionalizmom kada u njega nedozirano naspeš romantičarski kult naciona sačinjen od mitova i legendi oko idealizovanog nacionalnog identiteta i karaktera, iskrivljenih interpretacija istorije, glorifikovanja zločinaca.

Isprva, tvoja ideologija je jačanje nacionalnog identiteta i svesti, homogenizacija nacije i učvršćivanje nacionalne države, no evo te opijenog ovim idejama kako na sebe stavljaš novu tetovažu nekog ratnog vojvode dok te zvuci Baje Malog Knindže ohrabruju u pozadini. Da si se barem uhvatio Branka Radičevića…

Boja se i nije osušila, ti si već zglajznuo u šovinizam, stanje koje poprima oblike dijagnoze i koje ama baš nikakve veze nema s patriotizmom, a evo i zašto. Šovinizam je verovanje u nacionalnu superiornost i dominaciju sopstvenog naroda, dok su ostali mizerni. Ako ćemo šovinistički, onda stanovnik Apatina “ima pravo” da misli kako je superioran i bogom dan u odnosu na nekog iz Osijeka, a gledajući iz kosmosa, jedina razlika između njih je 30 kilometara vazdušnom linijom.

Zašto tvrdim da šovinizam i patriotizam nikako ne mogu biti u istom košu, iako naizgled liče?

Zato što je u usnovi patriotizma ljubav, poštovanje, zahvalnost, dok se šovinizam zasniva na pretpostavci da si bolji, moćniji, superiorniji u odnosu na druge i još ti se može da ih ismevaš. Patriota voli ljude kojima je okružen; šovinista traži načine da bude bolji od njih, te prvo biva bolji od Hrvata, jer je rođen u Srbiji, zatim je superioran u odnosu na Srbe koji nisu rođeni u Beogradu za razliku od njega. Mada, ni ostali Beograđani, rođeni po zabitima Mirijeva ne mogu da se porede s njim koji je iz najužeg centra grada, te ih gleda s visine dok vetar produvava prozorska drvena okna ugrađena još za života njegovog pradede, jer ko još danas može da se pohvali da je četvrta generacija Beograđana? Njegova “superiornost”, ukoliko se ne zaleči na vreme, može otići dotle da se ponosi jer mu kosa nije opala posle četrdesete, što ga čini daleko moćnijim od nekog ko je oćelavio pre vremena. Gle li sličnosti s arijevcima i njihovom superiornošću zbog bledog tena i plavih očiju! No, da ga pitaš šta je on sam stekao i gde bi živeo da nije 011 dedovine, optužio bi te u najmanju ruku da si Hrvat!

No, ostavimo šovinistu da se krčka u sopstvenom sosu, vreme je za glavni začin ove priče, a to je desničarska politika! “Desnica” je nastala kao opozit levici, i to nije pojam koji smo mi izmislili, već je nastao tokom Francuske revolucije. U biti, odnos desnice i levice je sukob starog i novog, tradicije i pravila naspram slobode, duh kolektiva naspram autentičnosti pojedinca, dve paradigme u večnom i prirodnom stanju kolizije.

Čovečanstvo je okusilo oboje. U okrilju desnice osećali smo se sputano, zarobljeni nekim strogim pravilima i rigidnim očekivanjima okoline. Odlikuje je konzervativnost, otpor promenama i sklonost kapitalizmu. Sin bogatog desničara naišao bi na veliki otpor u kući ukoliko bi želeo da oženi “sirotu”. S druge strane, ni za levicu ne možemo reći da je sjajna. Strgli smo okove zatucanosti i patrijarhata, borimo se protiv prevaziđenih vrednosti i stavova, ali ni u toj svoj slobodi koja teži anarhiji, nismo zadovoljni, te svaki čas dižemo glas protiv diskriminacije i jurimo za novcem iz fondova.

Između desnice i levice, kapitalizma i socijalizma, monarhije i demokratije, ima toliko tačaka preplitanja (a ujedno i sukoba unutar jedne struje), da nipošto ne možemo gledati crno ili belo i biti pristrasno na jednoj strani, a da ne uvažimo principe, polazišta i stavove od one druge. Podele s jakim granicama postoje samo u vestern filmovima, sapunicama i bajkama, gde je neko (ili nešto) ili belo (dobro) ili crno (loše). U životu tako ne funkcioniše.

Šta je tačno problem s predstavnicima desnice?

U praksi to izgleda ovako:

• patriota desničar: Ja sam Srbin, pravoslavac, volim svoju zemlju i ljude u njoj.
• nacionalista (umereni) desničar: Ja sam Srbin, pravoslavac, obožavam svoju zemlju i ljude u njoj jer smo carevi i da smo pametni bili bismo svetska sila!
• nacionalista (radikalni) desničar: Ja sam Srbin pravoslavac ovoga mi krsta, ja sam za to da se proteraju pederi i lezbejke i da se ljudi pošalju na sela njive da kopaju i da žene moraju da rode do 25. godine!
• šovinista desničar: Ја сам Србин православац и намерно пишем ћирилицом, иако немам појма шта је Захарије Орфелин, да нервирам вас латине, аустроугаре, арбанасе, османлије и усташе који сте задојени мржњом према нама откако знате за себе.

Tačan problem s predstavnicima desnice i patriotskog bloka, bili to političari ili dojučerašnji istetovirani kriminalci je to što zloupotrebljavaju sentimente nacionalnog ponosa i ljubavi koji postoje u svakom od nas, koristeći ih za svoje lične ciljeve. Zato sam ih na početku teksta nazvala profesionalnim patriotama.

Jake ideologije i pokreti skloni idealizovanju (kao što su romantizam i nacionalizam) bujaju u doba određene krize. U krizi u kojoj smo danas, koja je najočiglednija po pitanju obrazovanja, kulture i finansijskih prilika pojedinaca, forsirati njihov nacionalni ponos je isto kao pojiti ih lošim vinom koje brzo hvata.

Jer sjaj vojvode Sinđelića, Kralja Petra Prvog, Živojina Mišića, nije tvoj lični sjaj, ne plaća ti račune, ne donosi hranu na sto, ne čini te obrazovanijim. Jer ako već zloupotrebljavaju ta velika i sveta imena, zašto ti ne prenesu njihov borbeni duh i nauče kako da izgradiš sam kuću u dedinom selu, umesto što se ostrvljuju na EPS i Infostan, recimo?

Zašto za idole i maskote stavljaju kriminalce, pevače s ratnohuškačkim repertoarom, namesto ljudi koji su svojim radom i znanjem postigli nešto i pritom pomagali državu?

Zašto svojim neumerenim izjavama vređaju druge nacije i religije, ograničavaju slobodu izbora i slobode?

Da li je sad jasno zašto je patriotu sramota da se izjasni kao patriota?

Iz sličnog razloga ljubitelji i poštovaoci nekog sportskog kluba ne mogu za sebe da kažu da su navijači, iako je sve počelo navijanjem.

Ipak, ćutanjem i povlačenjem činimo da se ova predivna i esencijalna reč dobija sasvim suprotno značenje i asocijaciju na istetovirane profesionalne manipulatore.

Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi
Domovina se brani cvetom
I pčelom na svetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu

Stoga je bitno reći glasno i tačno: patriotizam nije zaluđivanje “Velikom Srbijom” i huškanje na rat, već elementarna pristojnost – ljubav i poštovanje prema zemlji, gradu, ulici i kući u kojoj si rođen.

Patriotizam je da ne bacaš pikavce i žvake po ulici, ne pljuješ na tlo po kom su naši preci ginuli.

Patriotizam je kad zasadiš drvo, odvajaš plastično od kartonskog đubreta, jer na ovoj zemlji treba da živi neko i posle nas.

Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom, majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu

Patriotizam je kad poznaješ svoju kulturu, istoriju i umetnost. Kad kupuješ domaće, što podrazumeva i plaćanje karata za pozorište, jer i umetnost mora od nečeg da živi da bi preživela.

Patriotizam je kad ne gledaš šta ti možeš da uzmeš, već kako možeš da doprineseš.

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem.

– Ljubivoje Ršumović

Ne dam vam tu reč da je skrnavite, jer onda nam možete uzeti i ljubav, nebo i prijateljstvo, unakaziti kroz turbo folk hitove, išarati tetovažama i prosuti na njih vino iz tetra paka. A ta reč, patriotizam, je iznad svih nas i u svima nama.

S poštovanjem,

ponosni patriota (koji ne voli trubače i pečenje, ali zato u kafani naručuje “Marširala Kralja Petra garda”).

The post Šta tačno nije u redu sa srpskim desničarima, nacionalistima i patriotama appeared first on Moodiranje.

U beskrupuloznoj trci za čitanošću prednjače dva tipa naslova:

#1 Nipošto nemojte raditi ovo jer će vas stići žestoka kazna

# 2 Sutra je veliki praznik, uradite ovo i čeka vas…

Čista glupost. Gde to piše u Bibliji i gde ste čuli respektabilno svešteno lice da se tako izražava? Razgovarala sam sa mnoštvom njih prethodnih godina na ovu temu i svaki mi je potvrdio da je u pitanju sujeverje koje ponovo i masovno uzima daha i čemu treba stati na put.

Ponegde ćete čuti argumente tipa “ali u mom kraju se u to veruje od davnina” ili “od Mirka komšije pašenog je stradao na mešalici na beton jer je radio na praznik” što se nikako ne sme uzeti za relevantno jer:

a) znate i sami koliko u Srbiji ima lokalizovanih verovanja. Mnoga od njih su uslovljena stvarnim događajem koji se zbio u dalekoj prošlosti ili čak vuku korene iz vremena starih Slovena, što opet nema veze s sadašnjim prilikama i religioznošću. Primera radi, nekada davno čoveka je udario grom dok je radio na polju. Strašljiv ljudski um (naročito u vremenima kad nismo toliko znali o prirodi) potražiće “logično obrazloženje” zašto se to desilo, “eto, jer je radio na praznik!”

b) iz pomenutih starih vremena vučemo i magijsko-obredna uveranja i obrasce, te tako verujemo da ako izvršimo određeni obred vezan za datum, to će doneti izvesne rezultate. Pa tako imamo igrarije s biljčicama, ogledalom ili svećama uoči nekog praznika kako bi se prizvalo izobilje, ispunila želja, upoznao životni partner. Poznajete li ikoga kome je to pošlo za rukom?

Kako je zloupotrebljen “neradni dan”

“Pošteda od rada” datira još iz Starog zaveta i vremena kada su ljudi radili teške fizičke poslove. Data nam je nedelja, kao dan za odmor, da predahnemo, budemo sa svojom porodicom i skupimo snagu i energiju za narednu sedmicu.

A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; nemoj raditi nikakav posao ni ti, ni sin tvoj ni kći tvoja, ni sluga tvoj ni sluškinja tvoja, ni vo tvoj ni magarac tvoj, niti koje živinče tvoje, ni došljak koji je kod tebe, da bi se odmorio sluga tvoj i sluškinja tvoja kao i ti.

Pogledajte još jednom, “da bi se odmorio” – dakle, nedelja kao neradni dan (razmotrite koren reči: ne-delja => ne dela => ne radi) isključivo ima svrhu odmora.

Sa svakog koncepta: religijskog, psihološkog, fiziološkog – organizmu je potreban odmor. Da radimo (još i fizičke poslove) bukvalno svaki dan, životni vek bi trajao u proseku 40 godina! Dakle, ako je božija volja da ne radimo taj dan, to je ne zato da bi nam gore na nebu neko dao žuti karton, već zarad naše dobrobiti. 

Veš mašina nije fizikalisanje

Mi već vekovima ne fizikališemo po ceo dan, “od jutra do mraka”. Pre 163 godine (počevši s Australijom) uvedeno je osmočasovno radno vreme i pet radnih dana. Dakle, još otada iščezava potreba da čekamo neki praznik kako bi napokon “danuli dušom”. Naravno, imamo verske i državne praznike kada ne idemo na posao (izuzevši servisne službe), kada odmaramo, uživamo s porodicom, idemo na izlete…

Inače, sama reč “praznik” takođe datira iz staroslovenskog vremena, dan kada je čovek dokon, ne radi, praznuje (šta mislite, da li je koren reči “praznik” pridev “prazno”?)

Sitni kućni poslovi (usisavanje, brisanje prašine, pranje veša, peglanje…) i lična higijena nisu teški fizički poslovi (dobro de, razumemo da nekima teško padaju). To su svakodnevne aktivnosti od kojih se neke praktično i ne mogu svesti pod “rad”. Primera radi, nekada davno, da biste imali čist veš, ženska glava kuće je morala da ide na potok i da na kamenu pere stvari koje tako mokre tegli natrag, danas je dovoljan jedan klik odabirom na program pranja.

Poslovi od opšteg interesa (zdravstvo, saobraćaj, prehrana, dežurne službe) se moraju odvijati svakoga dana, sata i minuta, neprekidno. Da li ćete reći majstoru koji je došao da vas spasi iz zaglavljenog lifta “dođi ti ipak sutra, nemoj da te sprži Sveti Ilija!”

Niste deca da vas zastrašuju Babarogom

Nevaljala deca možda će i ustuknuti od straha da ih zla baba ne odvuče u svoju pećinu. Odrastao i samosvestan čovek, koji se uz to izjašnjava kao pravoslavni hrišćanin, nema potrebe da strepi od božije kazne zato što je obavljao obaveze. Bog je tu da nas voli.

Da rezimiramo, pribojavanje da će vas strefiti neka grdna nesreća ako radite na praznik je sujeverje, a ne vera. Treba da se plašite posledica loših dela, a ne rada, koji je ne samo obaveza već i potreba svakog kvalitetnog i ostvarenog čoveka.

The post Danas je veliki praznik – i neće vam se desiti ništa loše, jer Bog i sveci nisu sujetni osvetnici appeared first on Moodiranje.

Što zbog zdrave logike, a što zbog loših iskustava kojima sam svedočila, rad “na lepe oči”, odnosno, na procenat, u startu odbijam. Na njegovom hipotetičkom primeru pokušaću da objasnim i zašto.

Put od momenta pravljenja online prodavnice pa do gomile rasprodate (i naplaćene) robe veoma je dugačak i ne zavisi samo od jednog faktora. Sam proces izrade prodavnice je kompleksan, zahteva izvesno vreme, čitav tim ljudi i startno ulaganje od 1000 evra minimum. Recimo da smo mi dobro odradili svoj deo posla. No, šta ako nema dovoljno robe na lageru, isporuka kasni, reklamacije su učestale, korisnici ostavljaju negativne recenzije? Ili u krajnjem slučaju, šta ako klijent misli da to što ima prodavnicu je dovoljno i da će ljudi dolaziti sami od sebe, te nije potrebno ulagati u optimizaciju, oglašavanje na Google i društvenim mrežama, niti implementirati podrazumevajuće procese? Odziv bi bio ravan nuli, a samim time i naš procenat. To dalje implicira da bih iz svog džepa morala da platim ljude koji su na tome radili, a usput objašnjavam klijentu “zašto prodavnica ne donosi pare”. Neka hvala.

Da li pekar radi na procenat od prodatog hleba? Ne. On je svoj deo posla uradio, a profit zavisi od ostalh faktora kao što su cena, plasman i pozicioniranje.

Stoga je oduvek i zauvek moj odgovor angažmanu za procenat: ne! “Da” bi bio jedino u slučaju da klijent, osim zarade, mi dâ i procenat u vlasničkoj strukturi i samim time mogućnost da učestvujem u ostalim aspektima poslovanja, jer samo na taj način mogu imati punu odgovornost za ostvareni profit.

Nisam niti konobar niti prodavac osiguranja. Ne radim na procenat. Cenim svoje znanje, iskustvo i rad. 

Računica ide ovako: moj tim i ja odradimo svoj deo posla i bivamo plaćeni za to. Ukoliko se to u izvesnoj pozitivnoj meri odrazi na profit, vrlo rado ćemo prihvatiti bonus ili čast, što bi se reklo u narodu.

*Bezobraznijim likovima koji počnu da me ubeđuju da je moj stav pogrešan, postavim kontra pitanje: U redu. Hajde da ja koristim tvoje proizvode/usluge i platim tim tek ako sam zadovoljna?!

Druga stvar koju apsolutno ne tolerišem i čak smatram iznudom je takozvano ugrađivanje. 

Pre izvesnog vremena jedna vrlo draga osoba mi se pohvalila da je njen projekat prošao na jednom javnom konkursu i da su joj odobrena tražena sredstva. Nažalost, njen entuzijazam se pretvorio u agoniju, jer se ispostavilo da je bila bukvalno ucenjena od jednog člana komisije da mu da “deo kolača”. Iz želje da projekat bude realizovan, pristala je na to, što je rezltiralo time da je iz svog džepa morala da pokrije troškove. Pri apliciranju navela je tačan iznos koji joj je potreban, a člana komisije morala je da časti sa 30%. Ako ovo nije kriminal i reketiranje, ja ne znam šta je.

Nažalost, s devedestim nisu iščezle batice koje su u fazonu kombinacija, ugrađivanja, nameštanja i ostalog. S takvima ne da ne radim, nego svaku ponudu tipa “ja tebi nabacim posao, od čega uzimam toliko” tretiram kao ucenu, bezobrazluk, kriminal i reketiranje, naročito ako se taj postavlja kao da mi čini uslugu.

Vidi batice, kad već pričamo tvojim jezikom, ja odveć imam posla i ne moram da potplaćujem, čašćavam i podmazujem, da bih dobila novi.

Drugo, tvoj motiv nije drugarsko nabacivanje posla, već lična korist, stoga nemoj da mi prosipaš priče kako mi “činiš”.

Treće, moj i rad mog tima ima cenu ispod koje ne idemo, jer sam se nebrojeno puta uverila da je spuštanje cene kontraproduktivno.

Nego lepo ti batice osnuj agenciju za lobiranje i konsalting, pa transparentno i legalno tarifiraj svoje usluge.

“Ugrađivanje” je u mom slučaju moguće jedino na ovaj način: moja cena je tolika, a ti na nju slobodno dodaj procenat koliki želiš – ali pod uslovom da klijent do dinara bude upućen u to.

Verujem da će mnogi reći kako nisam u pravu po pitanju ovoga, i otvorena sam da čujem zašto, no moje dosadašnje iskustvo me naučilo: s ljudima koji očekuju da im radiš za dž i nude procenat i onima koji ti “drugarski nabacuju” posao, a zatim uzmu “deo kolača” ništa dobro ne može da ispadne.

The post Zašto rad “na procenat” i “ugrađivanje” tretiram kao bezobrazluk i kriminal appeared first on Moodiranje.