Kad ti stigne papir iz opštine

Uvek počinje jednim dopisom. Obično zvuči suvo – odluka o utvrđivanju javnog interesa, obaveštenje o eksproprijaciji, plan izgradnje puta ili gasovoda.
A zapravo – znači da će tvoja zemlja, tvoja oranica, tvoj plac, ono što si godinama čuvao, uskoro postati „državno“.

Eksproprijacija je reč koja zvuči kao nešto što se događa drugima. Sve dok ne postane lično. Dok ti ne zakuca na vrata.

U tom trenutku počinje zbunjenost: da li imam pravo da se usprotivim? Da li ću zaista dobiti pravu vrednost? Ko odlučuje o tome? I da li mogu uopšte da biram?

Zato, hajde da razjasnimo stvari – jednostavno, ljudski, ali i tačno, onako kako bi svako trebalo da zna o tome šta je sve eksproprijacija zemljišta.

Kratka istorija eksproprijacije u Srbiji – od kraljevskih odluka do savremene države

Eksproprijacija nije nova pojava. Ideja da država može da oduzme privatno zemljište u ime „javnog interesa“ postojala je još u 19. veku, kada su se formirali prvi zakoni Kraljevine Srbije.
Tada se eksproprijacija uglavnom odnosila na izgradnju puteva, železnice i javnih objekata. Postojao je princip da vlasnik mora biti obeštećen, ali bez jasno definisanih mehanizama – što je često značilo da se visina naknade određivala proizvoljno ili politički.

U periodu Kraljevine Jugoslavije (1918–1941), eksproprijacija je već bila uređena zakonom, ali je država zadržala široku slobodu da odlučuje šta je „javna potreba“. Poljoprivredno zemljište se oduzimalo za infrastrukturne projekte i vojne potrebe, ali i u svrhu agrarnih reformi.

Nakon Drugog svetskog rata, u socijalističkom sistemu, eksproprijacija je dobila potpuno drugačiji karakter.
Država je tada postala glavni vlasnik zemljišta, a eksproprijacija – svakodnevna praksa.
Masovno su se oduzimale privatne parcele, kuće i privredni objekti, često bez pravične naknade, pod izgovorom „društvene koristi“.
Tako su se širile fabrike, naselja, autoputevi i industrijske zone, dok su vlasnici dobijali minimalnu kompenzaciju ili zamensko zemljište koje često nije imalo istu vrednost.

U posleratnoj Jugoslaviji, posebno od 1950-ih nadalje, pojam privatne svojine bio je potisnut.
Eksproprijacija je bila alat ideologije – sredstvo za izgradnju društva jednakih, ali često na štetu pojedinaca.
Mnogi slučajevi eksproprijacije iz tog perioda i danas su predmet restitucije, jer su tadašnja oduzimanja bila bez pravične naknade.

Tek sa tranzicijom 1990-ih i donošenjem Zakona o eksproprijaciji 1995. godine, Srbija je počela da uvodi modernije standarde.
Zakon je postavio jasnija pravila o postupku, pravima vlasnika i obaveznoj naknadi u tržišnoj vrednosti.
Ipak, i dalje je postojala siva zona – naročito u slučajevima „strateških projekata“, gde se javni interes često tumačio široko i u korist investitora, a ne građana.

Danas, u 21. veku, eksproprijacija u Srbiji funkcioniše formalno kao zakonski uređen proces.
Ali i dalje izaziva burne reakcije – naročito kada se pojavi sumnja da “javni interes” prikriva privatni profit.
Protesti građana protiv nekih projekata poslednjih godina pokazali su da društvo više ne pristaje slepo na odluke odozgo.

U tom smislu, istorija eksproprijacije u Srbiji je i priča o odnosu građanina i države:
– o ravnoteži između napretka i pravde,
– o poverenju u institucije,
– i o borbi da privatno pravo na imovinu ne bude žrtvovano pod izgovorom razvoja.

Šta zapravo znači eksproprijacija zemljišta

Eksproprijacija je postupak u kojem država ili lokalna samouprava oduzima privatno zemljište ili nepokretnost u svrhu javnog interesa – recimo, izgradnje puteva, škola, bolnica, gasovoda, vodovoda, pruga…

Drugim rečima – tvoja imovina se može oduzeti protiv tvoje volje, ali uz naknadu koja bi trebalo da bude pravična.

Zakonski osnov za to postoji u Zakonu o eksproprijaciji, koji jasno propisuje kada i kako država može to da učini.
Na papiru, sve deluje pravedno i uređeno. U praksi – često i nije.

Zato je važno razumeti svaku fazu postupka, da znaš šta potpisuješ i da ne budeš izmanipulisan birokratskim žargonom.

Kako izgleda postupak eksproprijacije – korak po korak

1. Utvrđivanje javnog interesa
   Prvi korak je odluka države da je određeni projekat od javnog interesa. Tu odluku donosi Vlada Republike Srbije, a često se poziva na strateške projekte (putevi, infrastruktura, energetika).
2. Pokretanje postupka
   Nakon toga, organ koji sprovodi projekat (npr. opština ili javno preduzeće) podnosi zahtev za eksproprijaciju.
3. Obaveštenje vlasniku
   Vlasnik zemljišta dobija službeno obaveštenje – i tu počinje prava drama. Ima pravo da se izjasni, da priloži dokaze o vlasništvu i da predloži visinu naknade.
4. Utvrđivanje vrednosti imovine
   Veštak procenjuje tržišnu vrednost. To je ključni trenutak jer se upravo na toj osnovi određuje iznos naknade. Međutim, često se dogodi da procene budu niže od realne tržišne cene.
5. Rešenje o eksproprijaciji
   Kada se sve sagleda, donosi se rešenje. Ako se vlasnik ne slaže – ima pravo na žalbu u zakonskom roku.
6. Isplata naknade
   Tek nakon što se rešenje potvrdi, sledi isplata. Naknada može biti novčana ili u vidu zamenskog zemljišta, što je ređe.

U teoriji – postupak je fer. U stvarnosti, često je neravnomeran, jer građani nisu pravno zaštićeni ako ne reaguju na vreme.

Na šta posebno treba paziti kod eksproprijacije

Eksproprijacija nije trenutni čin. To je proces koji traje mesecima, a ponekad i godinama, i u kojem se lako izgubiti ako ne znaš svoja prava.

✅ Ne potpisuj ništa dok ne razumeš svaku rečenicu.
✅ Traži uvid u elaborat o proceni vrednosti.
✅ Čuvaj svu dokumentaciju i prepiske.
✅ Ako se ne slažeš s procenom – uloži prigovor.

Zakon ti daje pravo da se žališ i da pokreneš upravni spor ako smatraš da je tvoja imovina potcenjena.
Ali – vreme za reakciju je ograničeno.

Kolika je „pravična naknada“?

To je pitanje koje najčešće izaziva nezadovoljstvo.

Prema zakonu, naknada treba da bude u visini tržišne vrednosti nepokretnosti, ali praksa pokazuje da često zavisi od opštinskih procena, koje mogu biti i znatno niže.

Na primer, dve parcele slične površine u različitim mestima mogu imati višestruko različitu procenu.
Zato je važno da angažuješ nezavisnog procenitelja koji će utvrditi realnu vrednost, a zatim da to koristiš kao argument u postupku.

Ukoliko se ne postigne dogovor o naknadi, spor prelazi na sud, što može da produži proces, ali i da poveća šansu da dobiješ pravičnu isplatu.

Kada obavezno treba tražiti pravnu pomoć

Mnogi pokušaju da postupak reše sami, ali tu često nastaju problemi.
Eksproprijacija je pravni i administrativni lavirint, i svaka pogrešna odluka (ili potpis) može te koštati hiljade evra.

U tim situacijama je najbolje potražiti stručnu pravnu pomoć – advokata koji ima iskustva upravo u ovim predmetima.
Na primer, eksproprijacija zemljišta je tema kojom se bave advokati specijalizovani za imovinsko-pravne odnose i zaštitu prava građana u postupku eksproprijacije.

Dobar pravnik zna:
– kako da ospori nepravilan nalaz veštaka,
– kada da uloži žalbu,
– i kako da zaštiti tvoje pravo na pravičnu naknadu.

Bez te pomoći, građanin je često nemoćan pred sistemom koji deluje ogromno i hladno.

Eksproprijacija nije kraj sveta – ali može biti ozbiljan test

Da, država ima pravo na eksproprijaciju – ali i ti imaš pravo na pravdu i poštovanje.
Ne pristaj na manje od onoga što ti pripada. Ne veruj odmah da „nemaš izbora“.
Zakon ti daje više prostora nego što misliš, samo moraš znati da ga koristiš.

Eksproprijacija je, u suštini, balans između javnog i privatnog interesa.
Ali ravnoteža se ne događa sama od sebe – moraš je zahtevati.

Zato, ako ti jednog dana stigne onaj „papir iz opštine“, nemoj paničiti, ali nemoj ni ćutati.
Informiši se, reaguj na vreme i potraži savet stručnjaka.
Jer imovina koju si stvarao – nije samo tvoj posed, nego i tvoja sigurnost, tvoja priča i tvoj mir.

Autor: Aska Weidewald
Ključne reči: eksproprijacija, eksproprijacija zemljišta, postupak eksproprijacije, prava vlasnika, naknada za eksproprijaciju

The post Kad zemlja više nije tvoja: Eksproprijacija zemljišta i prava građana appeared first on Moodiranje.

Organizovanje u različita aktivistička udruženja, parlamentarna potvrda, glas žene u politici, priznavanje ravnopravnosti u najširem smislu te reči, za ove tri magične srpske žene 19. veka bio je cilj za koji su se borile, pritisnute tradicionalnim patrijarhalnim normama.

Danas, kada su te kategorije i norme doživele svoju uglavnom retoričku ravnopravnost koja kleca u svom izvršnom delu, znamo da je nauka objasnila zašto su žene kroz istoriju imale magijski uticaj na geopolitička dešavanja, a da nadobudni i redaktorski istoričari nisu videli pravu sliku i stanje stvari ili nisu hteli da je vide iz različitih pobuda.

Novija istraživanja potvrđuju da muškarci imaju za oko 10% veći mozak od žena, ali sva druga neurološka istraživanja pokazuju sklonost da pojasne pozadinu istorijskih dešavanja u Srbiji.

Naučnici ukazuju na to da žene u poređenju na muškarcima imaju veći odnos sive mase (neurona) u odnosu na povezujuća vlakna, tzv. belu masu. Taj snop neurona takođe je i deblji, što bi značilo da u “fabričkoj postavci” imaju daleko bolje povezivanje logike i emocija. Žene takođe imaju bolju verbalnu fluentnost i brže koriste jezičke centre u mozgu. Dva važna ženska hormona progesteron i estrogen utiču na pojačanu memoriju.

Samo neki od naučnih podataka ukazuju na to da su žene u mnogome kognitivnije, a samim tim i sposobnije za bolje i tananije povezivanje činjenica, sagledavanje stvarnosti i logičko razmišljanje.

Međutim, ako se Teslinom vremenskom mašinom vratimo u 1835. godinu i preskočimo “sveto istorijsko pisanije” o događajima kojima su svedočili naši preci i pretkinje, upoznaćemo tri žene koje je istorija spontano zaboravila da pomene, kada retoriše o vremenima koja su dovela do prvog slobodarskog i modernog Ustava u Evropi 19. veka, ali i nakon njega, kada je Srbija pod palicom intelektualki razvijala inat u svom punom obliku.

Danas je Sretenje. Dan državnosti. Praznik koji praznujemo tačno dva veka kasnije, nemajući ni blagog pojma koje su muke iza njega ležale i šta se zapravo dešavalo te daleke 1835. godine.

Ako bismo govorili jezikom današnjice, onda bi to zvučalo ovako: tri aktivistkinje svetskog glasa, influenserke i srpske dive, skromno ogrnute patrijarhatom, u feudalna vremena Kneževine Srbije, vredno su radile na pozadinskim bitkama za slobodu naše zemlje.

Ljubica Vukomanović, rođena krajem 18. veka, bila je žena neverovatnih duhovnih i intelektualnih moći. Da je ikada zabeležen datum njenog rođenja, možda bismo mogli da saznamo astrološku pozadinu zašto je ova velika srpska žena bila toliko politički uticajna i zašto je vodila toliko buran život u senci velikog kneza Obrenovića. Ovako, sudeći po njenom karakteru, mogla bi pripadati vatrenim znacima Lava ili Ovna, budući da su njena harizma i energija podsećale na srednjevekovne srpske junake.

Stasita, takoreći kršna žena, vojničkog stava i preke naravi, Ljubica je bila neformalna vladarka, koja je često ulazila u konflikte sa svojim suprugom zbog njegovih političkih odluka. Srboljubiva i pobožna, žena sa dobrim osećajem za stil i još boljom intuicijom, gurala je Miloša u bolje političke vode od onih koje je Knez vodio, više se baveći ljubavnim aferama nego potrebom srpskom življa.

Baš u prvoj prestonici moderne Srbije, kojom će Kragujevac postati samo 16 godina kasnije, Ljubica je mučki ubila njegovu ljubavnicu Petriju Perić 1819. godine. Moral i pravednost bili su u srži Srezojevčanke poreklom, majke dva srpska sina Milana i Mihaila.

Poznata po mudrosti, bila je nezvanični “trbuhozborac” svome mužu, trudeći se da iskoreni njegov promiskuitet i okrene ga ka “državničkim” poslovima.

Na Sretenje 1835. kada je u Kragujevcu donesen prvi moderni srpski Ustav, koji daje slobodu svim živim robovima i zarobljenim dušama, pokrenuo je istorijske događaje u celoj Evropi, koja je u to vreme bila sužanjska civilizacija. Ova moćna žena, grubih crta lica i toplih kestenjastih očiju, za ljubav svojoj kneževini Srbiji, dala je sve od sebe da moćnog Obrenovića dogura do nekih događaja koji će zemlju u budućnosti proslaviti kao prvu slobodarsku državu.

I ne samo to, oko kneginje Ljubice kolale su priče da je bila jedan od glavnih zagovarača kod svog supruga za Drugi srpski ustanak, koji je rezultirao autonomijom Srbije u okviru Osmanlijskog carstva u ranom 19. veku. Bila je glavni diplomata u odajama Obrenovića, zahvaljujući kojoj je Srbija 1830. godine dobila Hatišerif kojim je Srbiji priznato unutrašnje samoupravljanje i pravo na naslednu vlast.

Gurala je političke odluke, kao žena moćnog srpskog vladara i majka dva naslednika, koristeći često i ucenu kao ubeđivačku metodu i tako umnogome zaslužna za sretenjski Ustav, najnapredniji državni dokument tog doba.

Iako ne postoje istorijski podaci da je Ljubica završila neku školu, što bi bio jedan od najvećih presedana u vremenu kada žene nisu imale pravo na obrazovanje, zna se da je bila pismena, izrazito inteligentna, mudra, politički izuzetno pronicljiva i vrlo edukovana žena, zahvaljujući intenzivnom samoobrazovanju koje je dobijala od svog muža kneza, srpskih državnika i crkvenih verodostojnika.

Sahranjena je u manastiru Krušedol i upamćena kao žena koja je bila vrlo svesna važnosti srpskog opismenjavanja, što je rezultiralo i otvaranjem prve gimnazije u Kragujevcu 1833. godine.

Uporedo sa ovom opasnom i agresivnom ženom, rasla je živela Vilhelmina Karadžić, ćerka našeg Vuka i jedna od najobrazovanijih žena svog vremena. Rođena je neposredno pred donošenje sretenjskog Ustava 1828. godine, ali je život dala i posvetila promociji Srbije u Evropi. Bila je višestruko talentovana. Bavila se prevodilačkim poslom, bila je književnica, slikarka i promoterka srpske nacionalne dragocenosti.

Nasuprot kavgadžijskom karakteru kneginje Ljubice i izrazitoj muškoj energiji, Mina je važila za prefinjenu i mirnu ženu, koja je svojim blagoglagoljstvom mnogo uticala na izgradnju imidža i reputacije naše zemlje u Evropi.

U jednom istorijskom trenutku, prema svedočenjima savremenika tog vremena koja istorija nije priznala za validnim, ove dve srpske dive, srele su se u Beču, četrdesetih godina 19. veka, na jednom okupljanju srpske emigracije, po kojoj je prestonica Austrije tog vremena, bila poznata. Svekrva i snajka odobravale su jedna drugu, podržavajući sopstvene napore da Srbiju povedu na ženski, mudriji način. 

Kažu da je susret dve suprotnosti, ali istih moralnih, duhovnih i drugih načela, učinio taj skup nezaboravnim i da su njih dve srboljublje istakle kroz mnoge teme o kojima su razgovarale. Otresita Ljubica i pitoma umetnica Mina, nasuprot svemu, imale su mnogo toga zajedničkog. Osim što je Mina bila udata za Ljubicinog brata Aleksu, obe su se borile za Srbiju možda i više od bilo kojeg junaka na bojnom polju. Ostavile su nam u nasleđe da nikada ne zaboravimo da smo potomkinje onih koje su se, uprkos tradicionalizmu i represiji žena tog vremena, hrabro borile za status Srbije na svakom frontu i na svaki mogući način.

Iako je Mina živela još pola veka posle smrti svoje svekrve, velike Ljubice Obrenović, najistaknutije ženske srpske figure tog vremena, Ljubica je “štafetu” predala mladjim patriotkinjama, kao opomenu da je borba za otadžbinu i srpsku porodicu prioritet i svake od nas.

U godinama oko sretenjskog Ustava, rodila se i Eufemija Jakšić, četiri godine mlađa koleginica Mine Karadžić, 1824. godine. Za razliku od Mine koja je rođena u Beču, Beograđanka poreklom, rođena u porodici vrhunskih intelektualaca, Eufemija je važila za jednu od najobrazovanijih Srpkinja svog vremena.

Rođena u vreme poništavanja žena i onemogućavanja obrazovanja, uprkos svemu, natprosečno inteligentna Beograđanka, čiji je otac bio političar i srpski intelektualac, izborila je svoje pravo na obrazovanje i postala prva pesnikinja koja je pisala pesme u slobodnom stihu, izrazito značajna književnica i prevodilac.

Svesna duhovne prozorljivosti i inteligencije Srpkinja tog vremena, bila je veoma aktivna u borbi za obrazovanje i prava žena, te je ostavila neizbrisiv trag u kontekstu književnog kulturnog razvoja u Srbiji, naročito u vezi sa ulogom žena u književnosti i obrazovanju 19. veka.

Ova maštovita i neverovatno talentovana Dorćolka, nastanjena u Skadarliji, nežne puti i bademastih očiju, bila je poznata kao žena koja je vodila računa i o svom odevanju. Volela je nakit, ali i odeću koja je nosila tradicionalne srpske motive, na moderan način.  Volela je roze i plavu boju u pastelnim tonovima, nosila tepeluk sa barešom ukrašen brošem, ali je volela i tada moderni kaputić sa širokim rukavima opasan somotnim barešom na kojem je nosila bisernu granu, kao oznaku za bračni status.  Iako nežne spoljašnjosti, Eufemija je bila poznata po oštrom rečniku i smelim muškim sintagmama, posebno kada je govorila o podizanju srpskih žena kroz dostojanstveno obrazovanje i jednaka prava. Duh borbe za slobodu, brzo se proširio Srbijom tog vremena, pa su mnoge mlade žene postaje buntovnice i agitatorke slobode.

Ove tri moćne srpske ženske figure u Srbiji 19. veka, sretale su se u intelektualnim krugovima, iako istoričari ne vole da pominju uticaj ovih žena u politici, kulturi i obrazovanju.

Temelj sretnjskom Ustavu, postavila je kneginja Ljubica, kao glavni politički navigator velikosrpskog knjaza Obrenovića, a ove dve mlade žene, Mina i Eufemija postavile su snažne temelje za razvoj pismenosti u Srba i razvoj slobodarske promisli.

Budući da su bile vršnjakinje istog interesovanja, razmenjivale su ideje i aktivnosti u društvenim, intelektualnim i kulturnim krugovima Srbije, boreći se za temelje onoga na čemu počiva Srbija 21. veka: zemlja neukrotivih inadžija sa snažnim osećajem za patriotizam i pravdu, beskompromisni kada je reč o srpskoj zemlji i njenim tradicionalnim vrednostima.

Veliki je paradoks 21. veka da Evropska Unija Srbiji danas “propisuje lek koji leči nedemokratsko postojanje”, kada smo pre dva veka

dokazali svetu nenadmašnu unutrašnju silu i maestralan intelekt, pokazujući toj istoj Evropi “know how” izvorne demokratije sretenjskim Ustavom, najmoćnijim dokumentom u Evropi, u vremenima kada su još postajali robovi, a diskriminacija žena uveliko harala svetom.

Ako su mogle Ljubica, Mina i Eufemija, bez ikakvih ljudskih prava, da nam zaveštaju mudrost u borbi za pravo mesto Srbije u svetu, ne znam šta još čekamo?

Srećan Dan državnosti Srbijo!

The post TRI ŽENE NA SRETENJE: Temelj slobodarske misli i prefinjene diplomatije appeared first on Moodiranje.

Šta su danas tradicionalne vrednosti?

Desničari se u njih zaklinju, levičari ih razapinju. Baš zato, da se ne bismo oslanjali na sudove profesionalnih ideologa i kroz kontekst sadašnjeg trenutka sagledavali nešto mnogo starije, veće i jače od nas, upitali smo naše ugledne i kulturne ličnosti šta za njih predstavlja pojam tradicionalnih vrednosti.

Dr Marko Selaković, predsednik Poslovnog saveta Srbije u Dubaiju

Tradicionalne vrednosti su sve one vrednosti koje su istinski utkane u generacijski i kulturni obrazac jednog naroda.

Tu pre svega spadaju vera, krsna slava, gostoprimstvo, spremnost na odbranu svoje teritorije.
Isto tako, tradicionalne vrednosti su i kolektivizam i posvećenost porodici, ali i odlazak u kafane, tradicionalna srpska muzika i folklor.

Brine me što vidim da se upravo ove vrednosti – kafana, porodica i muzika – ubrzano devastiraju i prepuštaju mesto nakaradnim i izvitoperenim interpretacijama istih. Lično, trudim se da živim tako da tradicionalne vrednosti upražnjavam i prenosim na svoju decu.

Tradicionalne vrednosti mogu se uklopiti u savremeni obrazac: njihovo negovanje čini nas boljim, a ne gorim, kao što to mnogi pogrešno predstavljaju.

Sa druge strane, neke pojave se pogrešno poistovećuju sa tradicionalnim vrednostima: poput prenaglašenih crkvenih simbola, turbo patriotskih pesama, pretvaranje kafana u klubove sa kariranim stolnjacima iz kojih zavija muzika koja zvuči kao da smo u Teheranu, slavljenje slava po restoranima, neskromnost i razmetljivost u različitim aspektima života, jurnjava za moći i profitom po svaku cenu. To nije i ne sme da postane naša kultura.

DOPAŠĆE VAM SE:
Srpske antologijske face: ko su bili Ludi Nasta, Radio Mileva, Glupi Avgust…?

Vjera Mujović, glumica

Kada se “potegne” pitanje tradicionalnih vrednosti, prvo vidim reči VJERA i MJERA, uz reč POŠTOVANJE. Zašto? Uz rizik da sam kontradiktorna za “poštovanje”, jer se često pozivam na Tolstoja i reči Ane Karenjine: “Tamo gde nema ljubavi, tamo gde je pusto, prazno mesto, izmislili su poštovanje.” Ali, to je u sasvim drugačijem kontekstu, i u drugačijem vektoru. Kada govorimo o tradicionalnim vrednostima, početak je MJERA vrednosti.

Mjera vrednovanja duha vremena, vrednovanja i poštovanja prošlosti, sadašnjosti, mjera straha od budućnosti. Mjera osećaja za duh i duhovne vrednosti u odnosu na materijalno i potrošno. A potrebita je VJERA u Boga, mir, ljubav, porodicu. Jednostavno, mirno, lako.

S poštovanjem i pokornošću ići kroz iskušenja.

Rodila sam se desetak godina pošto se moja baba po ocu upokojila. Ipak, kad naiđu neke teškoće, upitam se: “Kako je baba Marici bilo?” I bude mi lakše. To je ono tradicionalno u meni, ono što me štiti.

Iako sam urbana i potpuno u XXI veku, tradicionalne vrednosti nas štite kad pokleknemo i odlutamo.

DOPAŠĆE VAM SE:
Danas je veliki praznik – i neće vam se desiti ništa loše, jer Bog i sveci nisu sujetni osvetnici

Dule Nedeljković, književnik, kolumnista, autor podkasta

Ne psuj, ne pljuj, ne prljaj, ne bahati se. Saberi se, širi ljubav, čuvaj porodicu, svoj dom, grad, prijatelje, Srbiju.
Kreiraj sebe da te se po lepom sećaju.

Tradicionalno, ne radi ništa iracionalno. Budi jak i bistrog pogleda, govori razumljivo, ne mumlaj. Štiti slabije, nahrani gladne. Nema tu mnogo mudrosti. Mladost dopušta krivudanje, godine donose odgovornost. Svakim svojim dahom se zalažem za sve što sam rekao.

PROČITAJTE OBAVEZNO:
9 malograđanskih momenata s kojim se treba pozdraviti tokom 2024. (+BONUS)

Jelena Ćirić, pesnikinja

Ako tradiciju doživimo kao fenomen, ugrađen u osnovni kod našeg života, neizostavnu kariku u lancu našeg društvenog i kulturološkog bića, onda nije teško shvatiti koliko je važno čuvanje i prenošenje tradicije na našu decu.
Bez obzira na to što sa porodicom danas živim van Srbije, nastojimo da očuvamo i svojoj deci približimo našu srpsku tradiciju, njena divna obeležja, simbole i njihova značenja.

Tu, naravno, spada i naša kultura, oslonjena upravo na tradiciju, jezik, kao osnova svake kulture, i vera. Pravoslavna vera. Gradimo im osećaj prema nacionalnoj pripadnosti i tome odakle dolaze, prema srpskim svecima i slavama, prema našim intelektualcima, naučnicima, sportistima i njihovim uspesima.

Verovatno je vidan znak uspeha kad uđem u sobu svoje mlađe ćerke i vidim srpsku zastavu, razvijenu preko celog zida.

Možda imamo za nijansu teži zadatak, s obzirom na mnoštvo kvazi-vrednosti koje današnjica nudi, kao i na mesto življenja iza granica naše zemlje, okruženi nekom drugom kulturom i običajima, ali utoliko je to veći izazov, inkorporisan u deo naše životne misije. Svakako je taj zadatak olakšan i oplemenjen lepotom i toplinom naših običaja, koji i nas, odrasle, vraćaju u detinjstvo, u tople domove naših baka i deka, u bezbrigu onih dana, podsećajući nas koliko je važno da i mi svojoj deci stvorimo takve trenutke, koji će jednog dana postati uspomene. I zalog za budućnost.

Želim svima srećan Božić. Provedite ga u slozi i radosti, i neka cela godina bude takva.
Hristos se rodi.

DOPAŠĆE VAM SE:
Jedno obično parče kartona je neoboriv dokaz koliki je Srbija pobednik

Nikola Radanović, menadžer u medijima i publicista

Verujem da bez govora o prošlosti, nema blistave budućnosti. Veoma je važno da budemo svesni ko smo, šta smo, odakle potičemo.

U tome leže sva objašnjenja, svako domaće vaspitanje, lepe reči, navike, običaji, tradicionalna pesma, igra, nošnja i njeni motivi, štaviše i socijalno-psihološki napredak.

Nisam pomenuo hranu, piće i štošta što za mene predstavlja ključne tradicionalne vrednosti koje su utkane u naša bića. Ići u korak sa vremenom podrazumeva neminovnost, prihvatanje aktuelnih trendova sa svih strana sveta i koliko god je moguće, pragmatično preuzimanje onog što može da se približi domaćim tradicionalnim vrednostima ili delimično, nadoveže. Saglasan sam da treba sve videti, iskusiti, osetiti, kako bismo racionalno vagali između dobrih i loših vrednosti, ali isto tako saglasan da pretežno vrednosti sa kojima se susrećemo, jesu kratkog daha. Potom, opet ostajemo usmereni onome što nam je putem usmenog predanja ostavljeno u amanet od onih koji su nas stvorili ili onih koji su njih stvorili. Njima mnogo dugujemo, to je više od same prirode.

Pre samo nekoliko vekova ljudi su bili neuki, ali mudri zahvaljujući tome što su negovali vrednosti iz kojih su danas nastale čitave institucije.

Porodica, običaji, kult krsne slave, tradicionalna pesma vaše bake koju prenosi od bele pčele, prevashodno afirmacija kroz odrastanje od strane bliskog okruženja, doprinose da se očuva nacionalni identitet jednog naroda, tj. jedne zajednice. Na primer, obeležavanje krsne slave putem molitve Gospodu i svecima, podstiče da se ljudi ne otuđe, mole jedni za druge, za zdravlje, napredak, da se sačuva porod i poveća imovina, da se bolesnik izleči…

Srpski narod je održala ta duhovna tradicija i siguran sam da je nijedan uticaj ere globalizacije i tehnologije, neće iskoreniti, jer je ona duboko prisutna u našim genima. Štaviše, stičem utisak da mladi danas pokazuju interesovanje o očuvanju tih vrednosti, ali i podstiču patriotizam, donedavno zabranjivan, koji je u ovom domenu, usko povezan za svime navedenim. Možda ćemo vremenom savremenije pristupiti i nešto izmeniti kod običaja, ali ćemo se vazda držati suštine i one: „Da bi znao ko si, pamti odakle si“, a odgovor svakako leži u svim Srbima, ma gde god živeli i stvarali.

DOPAŠĆE VAM SE:
Kocka, rakija i lake ženske: Zbog ovih stvari Srbi i dalje zovu dnevne novine da se odreknu posrnulog člana porodice!

Sanja Ćulibrk, TV voditelj & PR menadžer

Ja sam neko ko je tradicionalista i moram priznati, za neke stvari pomalo i konzervativna. Kao da je to postalo sramota i nešto što nije “in”. Ne slažem se.

Za mene, tradicija je ljubav pre svega. Ljubav prema porodici, veri, domovini, pa čak i nekim običajima, u zavisnosti iz kog kraja su naši preci.

Negovanje tradicije naših predaka, opet za mene, predstavlja poštovanje svih njih. U ovo vreme posebno, vreme Božića, koje nam omogućava da zastanemo i promislimo o životu i njegovom značaju.
Smatram da bez tradicije kao narod izgubili bismo naše obeležje. I da zaključim, tradiciju čine ljubav i lepota življenja.

PROČITAJTE OBAVEZNO:
Zbog ovih džiberskih navika bi vas pre 100 godina proterali iz Beograda

Ljubomir Stefanović, voditelj

Tradicija je sastavni deo identiteta jednog naroda, nešto što bi svaka kuća trebalo da neguje i ljubomorno čuva u vremenu kada se to na ovim prostorima zatire pod najezdom modernog primitivizma i pećinskog nacionalizma. Tradicija nije nešto što treba nametati drugima, već ono čemu se kao dete naučiš od starijih i isto to preneseš svom potomstvu. Tako je bar u mojoj porodici do sada bilo. Nama je Sveti Nikola krsna slava i tu se način slavlja nije menjao, a deo tradicije je i poštovanje posta.

Trudim se koliko mogu vrednosti koje sam nasledio da očuvam, a naročito sam ponosan na naše vrednosti i običaje kad sam u inostranstvu. Poznavanje istorije je takođe deo naše tradicije, od porodične do istorije našeg naroda. Važnost ovoga shvatite tek kad dođete u susret sa strancima koji najčešće budu oduševljeni.

Ne smatram tradicijom interpretacuje istorije od “istoričara u civilu” koji to najčešće i nisu po struci, već to rade kako bi naivne zaluđivali i od toga lepo živeli.

Nacionalna svest i slobodarski duh su takođe deo tradicije, kao i vernost – od vernosti prema ženi do vernosti prema svom narodu i državi. Davno je u jednom domaćem filmu lepo rečeno “kad izdaje zemlju što ne bi i ženu”, iako u šaljivom tonu, zapravo je velika istina.

Deo tradicije je i domaćinsko ponašanje, ne samo prema svom domu, već i prema okolini. To je kućno vaspitanje koje su nažalost mnogi zaboravili ili ih nije imao ko naučiti, ali ako se pažljivo obrati pažnja, isti ljudi koji ne poštuju tradiciju nemaju ni odnos prema okolini. Ono što nikako ne smatram deo tradicije je “ura patriotizam” i “srbovanje na budžetu”, tojest, profesionalni patriotizam. To su reči bez dela, a sa ciljem da manipulacijom ljudima pojedinci se lakše okače na budžet. Nažalost, kod nas je to česta pojava pa se još češće pripadnici manjina u to kolo hvataju. Ono što mi je danas posebno drago je da dolaze mlađe generacije koje poštuju tradiciju na savremen način, od veličanja heroja preko murala i majica sa likovima istih, do sve punijih crkva i manastira na liturgijama. Kako radili, tako nam Bog pomogao.

POČITAJTE OBAVEZNO:
Šta tačno nije u redu sa srpskim desničarima, nacionalistima i patriotama

Tamara Kusovac, akademski slikar i dizajner

Tradicionalne vrednosti su pre svega nasleđe, koje se prenosi s generacije na generaciju. Tu spadaju zanati, običaji, moralna pravila, naučno znanje… Održava se usmenim prenošenjem i načinom života.

Danas su mnoge skupine koje se izdaju za ugrožene postale krajnje nepopularne za srpske vrednosti i srpske porodice, da ne kažem opasne po društvo. Ne treba odbaciti svoju tradiciju niti svoj identitet, samo treba osavremeniti, da bi bila podloga za modernu državu.

POČITAJTE OBAVEZNO:
Šta radiš na Božić, takva će ti biti cela godina

Momčilo Antonijević, narodni travar i kolumnista

Tradicionalne vrednosti su ono što bi vaša čukumbaba prepoznala kao vrednost. Ne zaboravite da je vaša čukumbaba mogla biti Čučuk Stana! Zalažem se za tradicionalne vrednosti, ali nisam tradicionalista. Otvoren sam i za vrlo sveže i moderne stavove, baš kao Miloš Obrenović koji je među prvima zabranio ropstvo.

The post Šta su TRADICIONALNE VREDNOSTI? Pitali smo naše ugledne i kulturne ličnosti appeared first on Moodiranje.

Kao važno središte planinskog turizma u Srbiji, Zlatibor ima ključnu ulogu u ekonomiji regiona. Njegova popularnost ne samo među domaćim već i međunarodnim turistima utiče na razvoj infrastrukture, stvaranje radnih mesta i promociju lokalne kulture. Zlatibor nije samo destinacija za odmor, već i mesto gde se tradicija spaja sa savremenim turističkim potrebama, pružajući posetiocima jedinstveno iskustvo.

Ova planinska oaza postala je sinonim za kvalitetan odmor, zdrav život i prirodnu lepotu. Kroz svoju važnost u promociji planinskog turizma, Zlatibor stoji kao dragocen biser Srbije, privlačeći sve veći broj posetilaca i investitora, čime doprinosi ekonomskom i turističkom procvatu regiona.

Istorijat Zlatibora

Zlatibor, planinsko područje u zapadnoj Srbiji, bogate je istorije i tradicije koja seže duboko u prošlost. Njegovo ime potiče od karakterističnih zlatnih borova koji prekrivaju ove planine i doprinose specifičnoj lepoti regiona. Osim prirodne lepote, Zlatibor je bio svedok različitih istorijskih perioda i događaja.

Zlatibor je poznato klimatsko lečilište, banja na jugozapadu Srbije. Centar Zlatibora je turistički gradić Kraljeve Vode. Druga mesta su: gradić Čajetina i sela Sirogojno (poznato po džemperima od ovčje vune i etno-selu), Mačkat (poznat po zlatiborskom pršutu i jagnjećem i svinjskom pečenju), Ljubiš (rodno mesto dečjeg pesnika Ljubivoja Ršumovića), Mokra Gora (turističko selo kroz koje prolazi stara pruga jednog koloseka i voz “Ćira”; rodno mesto zlatiborskog pesnika Mihaila Ćupovića), Kremna (rodno mesto čuvene vidovnjačke porodice Tarabića, koji su napisali “Kremansko proročanstvo” u 19. veku) i dr.

Na Zlatiboru se nalazi i Institut za lečenje uvećane štitaste (tiroidne) žlezde.

Turizam na Zlatiboru i u Kraljevim Vodama

S turizmom se na Zlatiboru počelo još 1893. godine, kad je ovde boravio kralj Srbije Aleksandar I. Obrenović. On je dao da se u mestu Kulaševcu, na izvoru potoka Kulaševca, podigne fontana (česma) kao obeležje njegovog boravka i znak zahvalnosti za toplu dobrodošlicu. Od tada se Kulaševac naziva Kraljeva Voda (u jednini).

1946. godine, u čast partizanskih ranjenika koji su bili streljani u novembru i decembru 1941. godine, Kraljeva Voda dobija ime Partizanske Vode (u množini).

Od 1995. godine, to ime glasi Zlatibor, a današnji naziv je Kraljeve Vode (u množini). Na Kraljevoj Vodi je boravio i kralj Petar I. Karađorđević, i od tada počinje pravi turizam na Zlatiboru, a Kraljeve Vode se sve više razvijaju u njegov centar.

Danas, Zlatibor je postao sinonim za odmor, rekreaciju i zdrav život, privlačeći ne samo domaće već i međunarodne posetioce. Očuvanje tradicije i kulturnog nasleđa, upotpunjeno modernim turističkim sadržajima, čini Zlatibor izuzetnom destinacijom koja spaja istoriju sa savremenim potrebama posetilaca. Ova bogata istorija dodatno obogaćuje privlačnost Zlatibora kao idealne lokacije za kupovinu kada su u pitanju stanovi na Zlatiboru i ulaganje u nekretnine.

Zašto kupiti stan na Zlatiboru?

Kupovina stana na Zlatiboru u Srbiji pruža nekoliko izuzetnih prednosti koje čine ovu regiju idealnom destinacijom za investiciju u nekretnine:

Raznolikost ponude stanova:

Zlatibor nudi širok spektar stanova. Stanovi na Zlatiboru zadovoljavaju različite potrebe i preferencije. Bez obzira da li tražite udoban studio, prostran trosoban stan ili luksuznu penthaus opciju, ovo područje ima nešto za svakoga. Raznolikost arhitekture i stilova omogućava vam da pronađete savršen dom prema vašem ukusu i potrebama.

Pristup prirodi i aktivnom odmoru:

Jedna od ključnih prednosti Zlatibora je neizmerna prirodna lepota i raznolikost aktivnosti na otvorenom. Kupovinom stana na ovom planinskom području, imate privilegiju da uživate u prelepim pejzažima, šetnjama prirodom, planinarenju, skijanju i brojnim drugim aktivnostima tokom cele godine. Ovo je idealno mesto za one koji žele da pobegnu od gradske vreve i uživaju u miru i tišini prirode.

Razvijena turistička destinacija:

Zlatibor je prepoznat kao jedna od vodećih turističkih destinacija u Srbiji. Kupovina stana u ovom području pruža ne samo udoban dom već i potencijalnu finansijsku dobit kroz iznajmljivanje tokom turističke sezone. Velika potražnja za smeštajem tokom cele godine čini ovo ulaganje privlačnim za one koji traže ne samo svoj dom, već i mogućnost dodatnog prihoda.

Infrastruktura i uslovi za udoban život:

Zlatibor je opremljen svim potrebnim infrastrukturnim sadržajima koji omogućavaju udoban i moderan način života. Od prodavnica, restorana, zdravstvenih ustanova do obrazovnih institucija, sve je na dohvat ruke. Osim toga, prisustvo modernih sportskih centara, spa i wellness objekata pruža mogućnost za opuštanje i rekreaciju.

Rast vrednosti nekretnina:

Investicija u nekretnine na Zlatiboru se smatra dugoročno isplativom. Ovo područje beleži kontinuirani rast vrednosti nekretnina, što čini kupovinu stana pametnim ulaganjem. Bez obzira da li planirate da svoj stan koristite kao primarni dom, vikendicu ili za iznajmljivanje, mogućnost rasta vrednosti nekretnine pruža sigurnost i potencijalni povrat uloženog kapitala.

Kupovina stana na Zlatiboru u Srbiji nije samo ulaganje u nekretninu, već i u kvalitetan način života, prirodu i mogućnost finansijske dobiti. Ovo prelepo planinsko područje privlači sve veći broj kupaca nekretnina zbog svoje raznovrsnosti, lepote i potencijala za razvoj, čineći ga izvanrednim mestom za investiciju i život.

The post Zanimaju vas stanovi na Zlatiboru? EVO šta treba da znate! appeared first on Moodiranje.

Istoričar Bane Gajić objavio je fotografiju koja podstiče na sva ova pitanja i daje nedvosmislen odgovor:

“Još uvek oremo sve naše njive”

Nebojša Matejić, praunuk Radomira Matejića, koji je stradao pri proboju Solunskog fronta, danas ima oko pedest godina, ako se vodimo pretpostavkom da je svaki Radomirov muški naslednik ostvario potomstvo s 27 godina.

Pradeda Radomir i te kako bi imao razloga za ponos: 100 godina i četiri generacije kasnije, loza se nije ugasila, i dalje nose svoje prezime i naposletku, oru svoje njive.

Šta se još da zaključiti iz ovog parčeta kartona?

Uprkos Prvom i Drugom svetskom ratu, potom i onom koji nas je zadesio devedesetih, preživeli smo i ima nas – u Srbiji preko 7 miliona, a sveukupna populacija iznosi oko 14 miliona. Koliko bi nas bilo danas da nismo doživeli teška stradanja i genocide – verovatno nekoliko desetina miliona, no umesto da žalimo za onim što je moglo biti, treba da se pomolimo ili na neki drugi način odamo poštu našim stradalim precima.

Bili smo na meti mnogih sila, pritiskani (još iz doba srednjeg veka) da pređemo u katoličanstvo, a u velikoj meri odupreli smo se Osmanlijama i prisilnom konvertovanju u islam. Iako mnogi izjednačavaju srpstvo i pravoslavlje, po ustavu smo sekularna država (odvojenost države od bilo koje crkve), s pravoslavnim hrišćanstvom kao dominantnom religijom. Dakle, uspeli smo da ostanemo svoji, verski neporobljeni i naposletku osvešćeni (jer gde god postoje religijska uslovljavanja i presije, ne izađe na dobro). U Srbiji je religioznost lična stvar pojedinca, a ne moranje i prisila. U Srbiji ne izopštavaju i ne kamenuju ljude zbog ljubavi s osobom druge vere.

Nismo za šaku pšenice i pokoji dukat postali istureno odeljenje Austrougarske ili Engleske. Oni koji to jesu, danas imaju veliki problem s osećajem inferiornosti i identitetom, pa moraju da prisvajaju tuđi.

Ma koliko pokušavali da nas prikažu kao varvare i teroriste, nismo genocidna država koja otima tuđe teritorije i prebija komšije iz susedne zemlje iz čiste pakosti i mržnje.

Govorimo svojim jezikom koji je doživljavao modifikacije (staroslovenski – srpskoslovenski – ruskoslovenski – slavenosrpski – srpski narodni jezik) već jedanaest vekova.

Iako se ne treba porediti s gorim, uživamo benefite i slobode o kojima mnogi narodi mogu samo da sanjaju. Naše žene su slobodne da se obrazuju, oblače i udaju onako kako žele.

Tako da ako neko pokuša da vam nametne osećaj inferiornosti ili da vas posrami zbog srpske nacionalnosti, setite se Radomira Matejića i svih naših postradalih predaka zahvaljujući kojima smo živi i udišemo slobodan vazduh.

I ne samo to, uzevši u obzir šta nas je sve snašlo, a preživeli smo, slobodno se može zaključiti da smo pobednici. Koliko naroda ima taj luksuz?

The post Jedno obično parče kartona je neoboriv dokaz koliki je Srbija pobednik appeared first on Moodiranje.

U trenutku kada je Magazinović bio i diplomatski predstavnik Srbije i otpravnik poslova SAD, Srbija i Amerika nisu međusobno imale uspostavljene diplomatske odnose.

Konstantin (Kosta) Magazinović je Srbin iz Rume (rođen 1911.) i bio je jedan od prvih deset pitomaca čije je školovanje Srbija stipendirala. Od šestorice stipendista poslatih u Beč samo je on poznavao nemački jezik.

Konstantin Magazinović i Knez Mihailo Obrenović.

Kao čovek od poverenja i Kneza Aleksandra Karađorđevića i Kneza Mihaila Obrenovića (slično Garašaninu) obavljao je brojne diplomatske misije, a za vladavine Kneza Aleksandra (mada blizak njegovim protivnicima) tri godine je bio i na čelu Beograda.

Složićete se, ovo je veoma interesantan podatak, a mi se zahvaljujemo g-dinu Predragu Markoviću, književniku i istoričaru koji je ovu lepu priču podelio na svojoj fejsbuk stranici “Za kraljevsko lice Srbije”.

The post Da li znate da je Amerika ovlastila Srbiju da zastupa njene interese u ovom delu Evrope?! appeared first on Moodiranje.

Dok su ispred škola sa ozvučenja treštali oni najteži narodnjaci (pri tom ne mislim na one zaista dobre i kvalitetne narodnjake), mladi maturanti su se svlačili, polivali pivom, klicali Ratku Mladiću i iz sve snage horski pevali refren čuvenog Sinanovog hita “Pijem na ex od dna do dna jer tu na dnu zbog nje sam ja”. Kada su propisno ispili na ex, usledila je šetnja gradom, tradicionalno kupanje u gradskim fontanama koje su, takođe propisno, lomili i uništavali. Iako nije uništen, spomenik Knezu Mihailu Obrenoviću na Beogradskom Trgu Republike nije bio pošteđen pentranja razuzdanih maturanata.

Ni malo pozitivna i lepa slika mladog srpskog naraštaja.

Postavlja se pitanje: Ko je kriv zbog toga?! Sociolozi, psiholozi, psihijatri i društveni analitičari ovakvo ponašanje ove dece tumače na različite načine. U Srbiji je i u raspravi oko ove teme teško postići konsenzus. Ja ne bih okrivio decu za ovakvo ponašanje. Mislim da je ono posledica neodgovornosti, nesposobnosti ili nesnalažljivosti roditelja i profesora, odnosno nastavnika.

Neki mudriji i od mene školovaniji stručnjaci kažu da je krivo društvo u kom živimo. I ja se slažem sa tim.

Za neodgovornost, nesposobnost i nesnalažljivost roditelja i pedagoga krivo je društvo. Pa zar ti roditelji i pedagozi nisu deo tog društva?! Zar društvo takvo kakvo je nije proizvod ponašanja, razmišljanja i delanja svih nas?!
Zašto uvek na svaki problem gledamo kao na nešto što su izazvali drugi ljudi a ne mi sami?!
Potpuno razumem letargiju koja je itekako zavladala Srbijom, jer političko-ekonomska situacija u kojoj se nalazimo psihički uništava naš zdrav razum, ali mislim da je to što se neuspeh svakog segmenta u našem društvu pravda  lošom politikom ljudi koji vode ovu zemlju, pogubno po sve nas.

Zar ti roditelji nisu imali vremena da se posvete vaspitanju svoje dece?! Zar su osamnaest godina mirno gledali kao im deca izrastaju u nešto što nikako ne može biti dobro za njihovu sopstvenu budućnost?!
Sad će se naći neki “pametnjakovići” koji će reći: “Kako da gledaju i vaspitavaju decu kad se društvo i zemlja raspada, kad nemamo posla, kad nam državu vode lopovi…”, a ja ću svima vama koji tako razmišljate reći:

Ma bravo! Super ste. Mnogo ste pametni. Upravo zbog takvog stanja u zemlji vi nećete gledati šta vam deca rade i truditi se da ih vaspitate, već ćete gledati Farmu, Dvor, Velikog Brata, a zašto ne i po koju tursku seriju. Mnogo je bolje 24h između dve epizode motati po glavi da li će Hurem ubiti Ibrahima, nego to vreme posvetiti deci. Jel tako, o vi savesni srpski roditelji i nastavnici?!
Šta vam je to preče od vaspitanja vaše dece?! Tadić i Nikolić?! Ko će formirati vladu?! Da li nas u decembru zaista očekuje smak sveta?!

Nije mi cilj da ovim rečenicama ikog ponizim, da ocrnim ili etiketiram, niti da ikom solim pamet, ali složićete se da svi mi iz svoje kuće sa sobom u svet nosimo svoju kulturu, vaspitanje i karakter.
Složićete se da smo nekada mnogo više cenili  i poštovali reči svojih roditelja,  nastavnika i profesora. Da smo tada bili daleko primereniji i normalniji. Da smo bili bolji ljudi.

Nemojmo baš za sve kriviti društvo i sistem, i čekati da i ono što sami možemo i moramo, rešava neko drugi.
Nije nam ništa preče i bitnije od budućnosti naše dece i omladine, od toga u kakve ljude izrastaju, jer njihova budućnost je budućnost svih nas. Budućnost Srbije. Ako se ovako nastavi, i ako se i buduće generacije maturanata budu isto ponašale, mislim da nam ta budućnost neće biti baš najsvetlija.

Zato pamet u glavu.
Svi mi.
Vratimo se nekim starim dobrim vrednostima. Tradicionalnim.
Nisu one bile loše.

The post Roditelji, šta vam deca rade?! appeared first on Moodiranje.

Opet, na sve te stvari i promene se lako možemo navići. Ja bar mogu. Ali neću.
Neću upravo zbog te ravnopravnosti i svojevrsnog terora političke korektnosti koji se u našoj zemlji potpuno izopačio.
Jevreji su u mnogim ratovima propatili. U Drugom Svetskom ratu posebno. I Srbi su patili i propatili. Srbi na Kosovu još uvek pate.
Ipak, dok Srbi na Kosovu gotovo svakodnevno trpe diplomatska i građanska poniženja, a da se tome ne pridaje preterano na značaju, uputiti neku politički nekorektnu izjavu ili komentar nekom Izraelcu stvara vam mogućnost da budete “žigosani” kao osvedočeni antisemita.

Sociolozi kažu da oni koji imaju dovoljno moći da istaknu svoj problem, imaju i veću šansu da se u svakodnevnom govoru tretiraju na bolji način. O onim manje moćnim i bogatim grupama koji nemaju tu snagu da svoj problem bace u prvi plan govori se na politički nekorektan način.

Dok se zbog karikature proroka Muhameda ceo islamski svet digao na noge uz podršku mnogobrojnih boraca za ljudska i ostala prava, čerečenje polugole Madone ili Jelene Karleuše na krst po uzoru na Isusa, prošlo je prilično nezapaženo.

Upravo se na ovakvim primerima izuzetno dobro vidi sva kontradiktornost političke korektnosti. U potpunosti mogu da razumem da se prema nama, maloj i nerazvijenoj Srbiji, politički nekorektno ponašaju neki tamo Evropljani i razvijeni Zapadni sistem kome težimo, ali ne mogu da razumem da se i neki od nas tako ponašaju (konkretno mislim na pojedine nevladine organizacije koje se na čudan način bore za ljudska prava).

Dok beogradsku paradu ponosa obezbeđuje deset hiljada policajaca, po pojedinim banatskim selima se svakodnevno pljačkaju i maltretiraju nemoćni starci jer organi reda tamo ne zalaze.

Dok su nam sudovi blokirani sudskim procesima raznih “kontraverznih biznismena” (što je politički korektan naziv za kriminalce) koji se razvlače u nedogled dešava se da mladić za dva silovanja bude osuđen na četiri godine zatvora i da nakon toga pokuša da siluje  dvanaestogodišnju devojčicu i sekirom iskasapi njenog oca koji je pokušao da je zaštiti.

Dok pojedine nevladine organizacije trube o ženskoj ravnopravnosti i tome da je politički korektno reći advokatica, psihološkinja, i sociološkinja, skreće se pažnja sa pravih problema sa kojima se žene susreću pa su nam tako sigurne kuće pune, a žene su za isti posao koji rade i muškarci manje plaćene.

Otvoreno ću reći da se radujem i dobijanju statusa kandidata i da svesrdno podržavam ideju približavanja Srbije Evropskoj Uniji, ali hajde da ne preterujemo.

Postoje stvari koje možemo srediti i bez njih. Nismo mi nesposobni, niti su oni pametniji, niti je sve što dolazi sa Zapada dobro i politički korektno. Neću navoditi mnogo primera za to. Dovoljno je samo podsetiti i uporediti kako je grad Beograd rešio problem raseljavanja romskih porodica (sada sam politički korektan), a kako su to uradili Francuzi i njihov predsednik koji su Rome iz predgrađa Pariza bukvalno deportovali iz zemlje.
Ipak Francuzi su u takvom položaju da oni nas uprkos svemu mogu optuživati za političku nekorektnost.

U nadi da ovaj tekst čita i neko iz toliko pominjanih nevladinih organizacija i boraca za ljudska i manjinska prava upućujem im jednu ličnu poruku:

Prestanite da se*ete, da zamajavate i državu i narod, počnite da se zaista borite za najneophodnije ljudske egzistencijalne potrebe.

Da se borite za ona prava koja će njima zaista obezbediti bolji život. Omogućite Ciganima (sada sam politički nekorektan) da se školuju, leče, rade i žive u pristojnim uslovima pa tek onda trubite o tome kako ih trebamo zvati da bi bili politički korektni prema njima. Od takve političke korektnosti za koju se vi borite oni nemaju nikakve koristi.

U našem narodu postoji jedna sjajna izreka koja kaže: Zovi me i ćup, samo nemoj da me razbiješ.

The post Politička korektnost: Licemerje na kvadrat! appeared first on Moodiranje.