Šta su danas tradicionalne vrednosti?

Desničari se u njih zaklinju, levičari ih razapinju. Baš zato, da se ne bismo oslanjali na sudove profesionalnih ideologa i kroz kontekst sadašnjeg trenutka sagledavali nešto mnogo starije, veće i jače od nas, upitali smo naše ugledne i kulturne ličnosti šta za njih predstavlja pojam tradicionalnih vrednosti.

Dr Marko Selaković, predsednik Poslovnog saveta Srbije u Dubaiju

Tradicionalne vrednosti su sve one vrednosti koje su istinski utkane u generacijski i kulturni obrazac jednog naroda.

Tu pre svega spadaju vera, krsna slava, gostoprimstvo, spremnost na odbranu svoje teritorije.
Isto tako, tradicionalne vrednosti su i kolektivizam i posvećenost porodici, ali i odlazak u kafane, tradicionalna srpska muzika i folklor.

Brine me što vidim da se upravo ove vrednosti – kafana, porodica i muzika – ubrzano devastiraju i prepuštaju mesto nakaradnim i izvitoperenim interpretacijama istih. Lično, trudim se da živim tako da tradicionalne vrednosti upražnjavam i prenosim na svoju decu.

Tradicionalne vrednosti mogu se uklopiti u savremeni obrazac: njihovo negovanje čini nas boljim, a ne gorim, kao što to mnogi pogrešno predstavljaju.

Sa druge strane, neke pojave se pogrešno poistovećuju sa tradicionalnim vrednostima: poput prenaglašenih crkvenih simbola, turbo patriotskih pesama, pretvaranje kafana u klubove sa kariranim stolnjacima iz kojih zavija muzika koja zvuči kao da smo u Teheranu, slavljenje slava po restoranima, neskromnost i razmetljivost u različitim aspektima života, jurnjava za moći i profitom po svaku cenu. To nije i ne sme da postane naša kultura.

DOPAŠĆE VAM SE:
Srpske antologijske face: ko su bili Ludi Nasta, Radio Mileva, Glupi Avgust…?

Vjera Mujović, glumica

Kada se “potegne” pitanje tradicionalnih vrednosti, prvo vidim reči VJERA i MJERA, uz reč POŠTOVANJE. Zašto? Uz rizik da sam kontradiktorna za “poštovanje”, jer se često pozivam na Tolstoja i reči Ane Karenjine: “Tamo gde nema ljubavi, tamo gde je pusto, prazno mesto, izmislili su poštovanje.” Ali, to je u sasvim drugačijem kontekstu, i u drugačijem vektoru. Kada govorimo o tradicionalnim vrednostima, početak je MJERA vrednosti.

Mjera vrednovanja duha vremena, vrednovanja i poštovanja prošlosti, sadašnjosti, mjera straha od budućnosti. Mjera osećaja za duh i duhovne vrednosti u odnosu na materijalno i potrošno. A potrebita je VJERA u Boga, mir, ljubav, porodicu. Jednostavno, mirno, lako.

S poštovanjem i pokornošću ići kroz iskušenja.

Rodila sam se desetak godina pošto se moja baba po ocu upokojila. Ipak, kad naiđu neke teškoće, upitam se: “Kako je baba Marici bilo?” I bude mi lakše. To je ono tradicionalno u meni, ono što me štiti.

Iako sam urbana i potpuno u XXI veku, tradicionalne vrednosti nas štite kad pokleknemo i odlutamo.

DOPAŠĆE VAM SE:
Danas je veliki praznik – i neće vam se desiti ništa loše, jer Bog i sveci nisu sujetni osvetnici

Dule Nedeljković, književnik, kolumnista, autor podkasta

Ne psuj, ne pljuj, ne prljaj, ne bahati se. Saberi se, širi ljubav, čuvaj porodicu, svoj dom, grad, prijatelje, Srbiju.
Kreiraj sebe da te se po lepom sećaju.

Tradicionalno, ne radi ništa iracionalno. Budi jak i bistrog pogleda, govori razumljivo, ne mumlaj. Štiti slabije, nahrani gladne. Nema tu mnogo mudrosti. Mladost dopušta krivudanje, godine donose odgovornost. Svakim svojim dahom se zalažem za sve što sam rekao.

PROČITAJTE OBAVEZNO:
9 malograđanskih momenata s kojim se treba pozdraviti tokom 2024. (+BONUS)

Jelena Ćirić, pesnikinja

Ako tradiciju doživimo kao fenomen, ugrađen u osnovni kod našeg života, neizostavnu kariku u lancu našeg društvenog i kulturološkog bića, onda nije teško shvatiti koliko je važno čuvanje i prenošenje tradicije na našu decu.
Bez obzira na to što sa porodicom danas živim van Srbije, nastojimo da očuvamo i svojoj deci približimo našu srpsku tradiciju, njena divna obeležja, simbole i njihova značenja.

Tu, naravno, spada i naša kultura, oslonjena upravo na tradiciju, jezik, kao osnova svake kulture, i vera. Pravoslavna vera. Gradimo im osećaj prema nacionalnoj pripadnosti i tome odakle dolaze, prema srpskim svecima i slavama, prema našim intelektualcima, naučnicima, sportistima i njihovim uspesima.

Verovatno je vidan znak uspeha kad uđem u sobu svoje mlađe ćerke i vidim srpsku zastavu, razvijenu preko celog zida.

Možda imamo za nijansu teži zadatak, s obzirom na mnoštvo kvazi-vrednosti koje današnjica nudi, kao i na mesto življenja iza granica naše zemlje, okruženi nekom drugom kulturom i običajima, ali utoliko je to veći izazov, inkorporisan u deo naše životne misije. Svakako je taj zadatak olakšan i oplemenjen lepotom i toplinom naših običaja, koji i nas, odrasle, vraćaju u detinjstvo, u tople domove naših baka i deka, u bezbrigu onih dana, podsećajući nas koliko je važno da i mi svojoj deci stvorimo takve trenutke, koji će jednog dana postati uspomene. I zalog za budućnost.

Želim svima srećan Božić. Provedite ga u slozi i radosti, i neka cela godina bude takva.
Hristos se rodi.

DOPAŠĆE VAM SE:
Jedno obično parče kartona je neoboriv dokaz koliki je Srbija pobednik

Nikola Radanović, menadžer u medijima i publicista

Verujem da bez govora o prošlosti, nema blistave budućnosti. Veoma je važno da budemo svesni ko smo, šta smo, odakle potičemo.

U tome leže sva objašnjenja, svako domaće vaspitanje, lepe reči, navike, običaji, tradicionalna pesma, igra, nošnja i njeni motivi, štaviše i socijalno-psihološki napredak.

Nisam pomenuo hranu, piće i štošta što za mene predstavlja ključne tradicionalne vrednosti koje su utkane u naša bića. Ići u korak sa vremenom podrazumeva neminovnost, prihvatanje aktuelnih trendova sa svih strana sveta i koliko god je moguće, pragmatično preuzimanje onog što može da se približi domaćim tradicionalnim vrednostima ili delimično, nadoveže. Saglasan sam da treba sve videti, iskusiti, osetiti, kako bismo racionalno vagali između dobrih i loših vrednosti, ali isto tako saglasan da pretežno vrednosti sa kojima se susrećemo, jesu kratkog daha. Potom, opet ostajemo usmereni onome što nam je putem usmenog predanja ostavljeno u amanet od onih koji su nas stvorili ili onih koji su njih stvorili. Njima mnogo dugujemo, to je više od same prirode.

Pre samo nekoliko vekova ljudi su bili neuki, ali mudri zahvaljujući tome što su negovali vrednosti iz kojih su danas nastale čitave institucije.

Porodica, običaji, kult krsne slave, tradicionalna pesma vaše bake koju prenosi od bele pčele, prevashodno afirmacija kroz odrastanje od strane bliskog okruženja, doprinose da se očuva nacionalni identitet jednog naroda, tj. jedne zajednice. Na primer, obeležavanje krsne slave putem molitve Gospodu i svecima, podstiče da se ljudi ne otuđe, mole jedni za druge, za zdravlje, napredak, da se sačuva porod i poveća imovina, da se bolesnik izleči…

Srpski narod je održala ta duhovna tradicija i siguran sam da je nijedan uticaj ere globalizacije i tehnologije, neće iskoreniti, jer je ona duboko prisutna u našim genima. Štaviše, stičem utisak da mladi danas pokazuju interesovanje o očuvanju tih vrednosti, ali i podstiču patriotizam, donedavno zabranjivan, koji je u ovom domenu, usko povezan za svime navedenim. Možda ćemo vremenom savremenije pristupiti i nešto izmeniti kod običaja, ali ćemo se vazda držati suštine i one: „Da bi znao ko si, pamti odakle si“, a odgovor svakako leži u svim Srbima, ma gde god živeli i stvarali.

DOPAŠĆE VAM SE:
Kocka, rakija i lake ženske: Zbog ovih stvari Srbi i dalje zovu dnevne novine da se odreknu posrnulog člana porodice!

Sanja Ćulibrk, TV voditelj & PR menadžer

Ja sam neko ko je tradicionalista i moram priznati, za neke stvari pomalo i konzervativna. Kao da je to postalo sramota i nešto što nije “in”. Ne slažem se.

Za mene, tradicija je ljubav pre svega. Ljubav prema porodici, veri, domovini, pa čak i nekim običajima, u zavisnosti iz kog kraja su naši preci.

Negovanje tradicije naših predaka, opet za mene, predstavlja poštovanje svih njih. U ovo vreme posebno, vreme Božića, koje nam omogućava da zastanemo i promislimo o životu i njegovom značaju.
Smatram da bez tradicije kao narod izgubili bismo naše obeležje. I da zaključim, tradiciju čine ljubav i lepota življenja.

PROČITAJTE OBAVEZNO:
Zbog ovih džiberskih navika bi vas pre 100 godina proterali iz Beograda

Ljubomir Stefanović, voditelj

Tradicija je sastavni deo identiteta jednog naroda, nešto što bi svaka kuća trebalo da neguje i ljubomorno čuva u vremenu kada se to na ovim prostorima zatire pod najezdom modernog primitivizma i pećinskog nacionalizma. Tradicija nije nešto što treba nametati drugima, već ono čemu se kao dete naučiš od starijih i isto to preneseš svom potomstvu. Tako je bar u mojoj porodici do sada bilo. Nama je Sveti Nikola krsna slava i tu se način slavlja nije menjao, a deo tradicije je i poštovanje posta.

Trudim se koliko mogu vrednosti koje sam nasledio da očuvam, a naročito sam ponosan na naše vrednosti i običaje kad sam u inostranstvu. Poznavanje istorije je takođe deo naše tradicije, od porodične do istorije našeg naroda. Važnost ovoga shvatite tek kad dođete u susret sa strancima koji najčešće budu oduševljeni.

Ne smatram tradicijom interpretacuje istorije od “istoričara u civilu” koji to najčešće i nisu po struci, već to rade kako bi naivne zaluđivali i od toga lepo živeli.

Nacionalna svest i slobodarski duh su takođe deo tradicije, kao i vernost – od vernosti prema ženi do vernosti prema svom narodu i državi. Davno je u jednom domaćem filmu lepo rečeno “kad izdaje zemlju što ne bi i ženu”, iako u šaljivom tonu, zapravo je velika istina.

Deo tradicije je i domaćinsko ponašanje, ne samo prema svom domu, već i prema okolini. To je kućno vaspitanje koje su nažalost mnogi zaboravili ili ih nije imao ko naučiti, ali ako se pažljivo obrati pažnja, isti ljudi koji ne poštuju tradiciju nemaju ni odnos prema okolini. Ono što nikako ne smatram deo tradicije je “ura patriotizam” i “srbovanje na budžetu”, tojest, profesionalni patriotizam. To su reči bez dela, a sa ciljem da manipulacijom ljudima pojedinci se lakše okače na budžet. Nažalost, kod nas je to česta pojava pa se još češće pripadnici manjina u to kolo hvataju. Ono što mi je danas posebno drago je da dolaze mlađe generacije koje poštuju tradiciju na savremen način, od veličanja heroja preko murala i majica sa likovima istih, do sve punijih crkva i manastira na liturgijama. Kako radili, tako nam Bog pomogao.

POČITAJTE OBAVEZNO:
Šta tačno nije u redu sa srpskim desničarima, nacionalistima i patriotama

Tamara Kusovac, akademski slikar i dizajner

Tradicionalne vrednosti su pre svega nasleđe, koje se prenosi s generacije na generaciju. Tu spadaju zanati, običaji, moralna pravila, naučno znanje… Održava se usmenim prenošenjem i načinom života.

Danas su mnoge skupine koje se izdaju za ugrožene postale krajnje nepopularne za srpske vrednosti i srpske porodice, da ne kažem opasne po društvo. Ne treba odbaciti svoju tradiciju niti svoj identitet, samo treba osavremeniti, da bi bila podloga za modernu državu.

POČITAJTE OBAVEZNO:
Šta radiš na Božić, takva će ti biti cela godina

Momčilo Antonijević, narodni travar i kolumnista

Tradicionalne vrednosti su ono što bi vaša čukumbaba prepoznala kao vrednost. Ne zaboravite da je vaša čukumbaba mogla biti Čučuk Stana! Zalažem se za tradicionalne vrednosti, ali nisam tradicionalista. Otvoren sam i za vrlo sveže i moderne stavove, baš kao Miloš Obrenović koji je među prvima zabranio ropstvo.

The post Šta su TRADICIONALNE VREDNOSTI? Pitali smo naše ugledne i kulturne ličnosti appeared first on Moodiranje.

Slavica ne klikće na naslove u kojima ne piše „Nećete verovati šta se desilo FOTO + VIDEO“. Tako da, dragi moji i drage moje, ako vas zbuni ovaj, nazovi, uvod – odustanite odmah, molim vas.
Dakle, danas ne pričamo o politici, već o fenomenima.

Deca komunizma

Kao dete koje je odraslo u strogo komunističkoj porodici bilo mi je jako teško da percipiram bilo šta što nije vezano za isto. Slava se nije slavila dok je deda bio živ, jer Bog, naravno nije ni postojao. Bio je Tito, pa Sloba, pa je kum ubio kuma i onda je deda shvatio zajeb.

Već je bio na kraju života, pa se mirno i otmeno povukao u sebe i odlučio da posluša mlađe. Sa punih 80 godina, izlazio je na glasanje na insistiranje ostatka porodice i zaokruživao nekoga koga nije hteo. Mi smo bili klinci, zadojeni pogrešnim ideologijama, i želeli smo promene. Verovali smo u priču da on za osam decenija nije video dovoljno promena, iako je živeo u doba II svetskog rata, prošao logor i sve recidive NOB-a.

Penzionisali su ga rano, u 43. i duže je primao penziju nego što je radio. Pogađate – bio je policajac, stara garda, jedan od onih koji je svoje tajne odneo u grob. Verovao je u film koji mu je serviran, sve do trenutka do kada heroj nije naredio čuvarima pravde, njegovim kolegama da mu otmu, zverski ubiju i zakopaju kuma u kreč. Kum je, razume se, bio direktno odgovoran za promociju i razvoj heroja, i a deda je to znao. A pošto to nije bio prvi kum koji je tako prošao, a deda je voleo da čita – tog momenta, shvatio je da ovo više nije ono i zaćutao zauvek.

Ono što sada znam, a tada nisam znao je da je dedi ljudskost bila iznad svakog ideala. I tu dolazimo do problematike kojoj se danas bavimo. A samim tim i prestajemo o istoriji i politici.

Balkane moj

Vazda smo bili čudno tlo. Od kad pamtim, težili smo nekom udruživanju. Možda je to trend savremenog društva. Marks o tome jako lepo piše u svom „Predgovoru“ i to je definitivno ideološki jako ispravno. Jedini momenat i kolege nisu uzeli u obzir je Domanovićev „Vođa“. Da su ga pročitali, siguran sam da bi na vreme napravili alternativnu verziju „Kapitala“ za naše tržište koja bi generacijama koje su dolazile (mislim i na svoju) olakšale put.

Ali, šta je tu je.

Udruživanje i povezivanje nam je u krvi. To je, izgleda jače od nas. Svakog dana slušam iste rečenice, od potpuno različitih ljudi. Uglavnom zvuče poput: „Znaš, ja sam ti ozbiljan individualac. Sedim ja sa sto ljudi, ali ipak imam svoj mikro svet i meni je dobro. Na mene niko ne utiče. Ja sam donosim odluke i dobro promislim pre svake.“ Pitam se, da li je to zaista tako?

Kako nastaje čopor?

Ljutiće se, siguran sam, određen broj zmajeva koji ovo bude čitao zbog ružnog izraza. Verujte mi imao sam i ružnije, ali se vladam, pa se Slavicama unapred izvinjavam ako ih pogodim.

Čopor, nedvosmisleno, nastaje iz interesa. I to je potpuno legitimno. Veoma je bitno da se ljudi udružuju. Veoma je bitno da rade zajedno. Veoma je bitno i da stvaraju vrednost. Ako je i ne stvaraju, treba da se druže jer im je lepo. E, tu dolazimo do ključa problema. Da li im je zaista lepo? Da li su oni svojevoljno odabrali čopor, ili im je čopor nametnut kao jedina opcija? Naravno da jeste.

Osnov gluposti uvek leži u dve činjenice: nedostatku fundamentalnog znanja koje uglavnom stičemo u osnovnom i srednjem obrazovanju i u ograničenosti.

Priča o kompaniji

Opet, čini mi se, da zbog pojedinih limita moram konstantno da se ograđujem, pa ću pokušati da budem razumljiviji. Imam druga koji je na fakultetu počeo da radi za jednu veliku kompaniju. On je uvek bio onaj iz društva bez ideje. Neoriginalan, dobar i jednostavan momak. Ni po čemu se nije odvajao i ponekad smo se možda malo više šalili sa njim. Nisu to bile zle šale, već one koje dotaknu nit originalnosti i onda uvrede predmet šala. Prestali smo u nekom trenutku, jer smo shvatili da nas izbegava.

Otišao je u komšijsku zemlju, sa višom školom je počeo da radi, i kako to biva u robovlasničkom čoporu veoma brzo je napredovao. Dobio je čak i službeni auto. Putovao je tamo-ovamo, radeći malo od kuće malo u komšiluku. Njemu su vođe objasnile da je to lajfstajl i da to tako treba. On je to, naravno, prihvatio i prodavao dalje. Nismo se videli par godina.

Sreli smo se 2018. poslednji put. Na doručku u restoranu koji mnogo volim, i gde idem da mi bude lepo, izgovorio je nekoliko neistinitih rečenica, čisto da ja shvatim da se nije nimalo promenio, i onda je sledio šok: „Znaš, mi u kompaniji XY…“ Gotovo. Kraj! Zaboravili smo sve ostalo. Sada imamo samo to „MI i NAŠI“. Krenem ja u Kihotovski proces socijalizacije kako bih mu skrenuo pažnju na opasnost toga što izgovara i naiđem na zid. Naiđem na ljuto lice zato što diram „njegove“. Da mi je tada bila sadašnja pamet, gde bi mi bio kraj? Trebalo je samo da ućutim.

Pored čežnje za vođom, Balkan je čuven i po transferu ljubomore.

Najčešće ljudi koji ne mogu da komuniciraju sa sobom, to što ih muči prebacuju na druge. Objasni on meni tada, da ne treba da mu zavidim na uspehu. Da je on otišao u EU, a ja nisam. Da je ovde sve jako pogrešno a da je zemlja, koju ne bih imenovao, budućnost jer će se on prepoznati. Sedeo sam nemo i slušao, branio se koliko sam mogao, ali nisam uspeo.

Najčešća zamena teza je privid sreće. Znate ono kada mislite da ste nekom bitni, a niste. Firme vam to pokazuju na dosta lep način. Omoguće vam da na nekoj kartici kojoj plaćate račun piše i vaše ime ispod njenog. Pošalju vas u hotel koji ne bi mogli sebi da priuštite ne znajući pritom da ga oni plaćaju koliko bi vi platili stan na dan u istom gradu jer se u startu dogovaraju na desetine hiljada noćenja godišnje. U tom trenutku vama to i nije bitno. Vi ste očarani, vi ste deo nečega. Vi ste revolucija. Sve ostalo je nebitno.

Počela je kuga, drug se javlja i kaže: „Znaš, kompanija otpušta radnike. Smanjuje plate. Hajde da se vidimo da doručkujemo. Ja vodim.“ Stari ja bi odmah potrčao, još bi i odabrao nešto da ga zaboli po džepu. Ovako, samo napišem: „Nemam vremena, izvini!“ On upita: „Pa možeš li sledeće sedmice?“ Odgovorim: „Ne prijatelju, ne mogu nikada!“ I nije inat, verujte mi. Ne bih mu zamerio da je glup.

Ograničenima se mora praštati. Oni sporije kapiraju i takvi su. Ne možete zameriti čoveku što ne zna. Treba mu zameriti ako je sposoban da shvati, a ne želi.

To vam je ona dobra stara priča iz Matriksa o bifteku. On zna da ne postoji, ali ga ipak bira. I tu priča staje. Zaveden, glup, ograničen i nesvestan nije isto. Nikada neće biti i ne sme da bude. Zato neke kategorije dozvolimo, a neke samo sečemo.

I da se razumemo, bio sam u toj njegovoj obećanoj zemlji nekoliko puta. Liče na nas, i dalje se kite starom slavom. Pokazuju građevine vođe koga su streljali. Ništa novo sagradili nisu, a deluje mi da i staro ne mogu da okreče. Pričaju o uspehu i prosperitetu. Hrana je jeftina. Piće je jeftino. Restorani su pristupačni. Skoro su ukinuli pušenje. Kurve su 10€. Deluje poznato (osim ovog dela za kurve)?

Pisao sam mu poruku kada sam se vratio u Srbiju. Rekao sam mu da sam omađijan. Da je taj grad Njujork na Balkanu. Odgovor je, naravno, bio: „Šta sam ti rekao?!“ Ne prijatelju, ništa mi nisi rekao. To nije Njujork na Balkanu, to je jebena kasaba. To ne liči ni na šta. To je prazno i to je kolonija. Samo ti dolaziš iz močvare pa nisi u stanju to da vidiš. Tu nema duša i nema ljudi. To je pokušaj amerikanizacije Balkana koji je u startu osuđen na neuspeh. I tačka.

U kom zecu leži grm?

Da se vratim na priču o čoporu. Problem svih čopora je identičan – negativna selekcija i primitivan koncept nagrađivanja. Po mom mišljenju, loše su prepisali od Egipćana. Znate ono, ako donesete dovoljno kamenja za piramidu, dobićete danas da pijete vodu. I pored toga što vam objasne da ste ponosni što učestvujete u gradnji jednog od svetskih čuda, vi ste svesni da ste i dalje rob. Čopor je evoluirao. Došli su ambivalentniji. Neko je napravio sistem u kome se biraju bolji poslušnici i dovode kao male vođe. Male vođe nagrađuju robove pre svega pažnjom. Funkcionišu po principu tajnovitosti. Čuvena je rečenica: „Ali ovo samo ti znaš i nemoj nikome da pričaš!“ I onda sam osluškuje odakle će pre da čuje i ko je propevao. Neretko rob dobije i hranu, pored vode. Dobije i još ponešto. I rob je srećan.

Ali šta je najveći zajeb? Savremeni čopor ga je pretvorio u roba a njemu objasnio da on nije rob već da je on „Mi u kompaniji“ ili ono drugo što neću da vam napišem, a znate na šta mislim.

Moj pokojni prijatelj je često koristio fraze mehanizmi i umrežavanje. Ceo život je petljao sa masonima, ali je voleo i kafanu i čašu pa je u neretkim trenucima kada supstanca progovori iz njega ispravno govorio o svim tim konceptima. On je shvatao, ali je učestvovao. Iz prostog razloga – jer tako mora. Ta dogma nas sjebava godinama. Znaš ja to i ne volim baš, nije mi bitno, ali tako mora. Ne mora prijatelju, nego si lenj i nisi čovek dovoljno da ustaneš. Ništa se ne mora, osim smrti.

Da se razumemo? Bez čopora se ne može. Makar na Balkanu. Verovatno se ne može ni u svetu, ne znam. Dugo godina sam bio deo velike korporacije, nisam to planirao ni da pominjem iz prostog razloga da ovaj tekst ne bi izgledao kao omaž i razlog zašto više nisam. Jesam, i dalje. Samo sada imam svoje. I moram vam reći, jako je teško, iako tako ne izgleda. Ali, ne pišem više izveštaje. Ne pravdam se. Ne zlostavlja me niko. Probudim se, nasmejan. Odem da radim. Zaglavim jako često. I uznemiravaju me samo kada im to dozvolim. A pustim ih, s vremena na vreme, čisto da se podsetim zašto to ne treba jer smo mi, Balkanci, skloni zaboravljanju. Mi to zovemo praštanje, a to nije isto.

Drugi i možda bitniji problem čopora su priče.

Kad od deset ljudi čujete nešto što nikome ne smete da kažete, znajte da to već svi znaju.

To nam je karakter. Čopor mora da funkcioniše po principu mističnosti. Jer kakva bi to organizacija bila kada bi svi sve znali. Ovo nikada nije bila zemlja koja čuva tajne. Primere toga ćete naći u svakodnevnom životu. Koliko prijateljstava oko vas je puklo jer neko nije znao da ćuti. Koliko brakova je otišlo u Honduras jer se švaler pohvalio kumu kako se snajka dobro udara. Odgovor znate i sami, a upamtite najbitnije – sve što želite da sakrijete, samo pliva ka površini i ona druga strana mu u tome pomaže. Balkanci su tračare. Uvek bili i uvek će biti. Ovi koji nisu su dovoljno limitirani da misli da znaju kome šta treba da kažu, pa se kriju pod tim velom kontra-inteligencije. Sve je ovo lepo obrazložio Andrić u „Priči i pričanju“ i sve je već rečeno.

Ako mislite da ste posebni – niste. Sve se to već nekom desilo, i samo je do Boga, kakva će vaša varijacija eksplozije biti.

Trenutak će biti, sigurno, najgori mogući. Ostalo je do vas.

Kad glad zakuca na vrata ljubav skače kroz prozor

Razmišljam danima, kako pucaju čopori. Ima tih organizacija koje su savršeno skrojene. Uglavnom se bave proizvodnjom i prodajom svega osim vazduha. Maslov to zove osnovnim potrebama i bez njih ne možemo. Mišljenja sam da čopor puca zbog neoriginalnosti. Sve je uglavnom prepisano. Svaki čopor vam je u stvari piramida. Sećate se onog multilevel marketinga: Kirbi ili Herbalajf? E to vam je to, ljudi moji. Šefovi čopora uzimaju, a Slavica ima najlepšu kuću u pomenutoj Moštanici. Možda ima i dobar auto. Ono što Slavica nema je sredstvo sa kojim će kada dođu po nju moći da ispregovara bilo šta. Šefovi su u uputstvu za život koje im je servirano na A5 papiru, jer više od toga ne mogu da pročitaju, ili ako mogu ne mogu da razumeju, dobili i nekoliko pasusa šta da rade kada kraj počne. Slavici najviše fali, zapravo, mozga. Slavica je ubeđena da je posle kuge čeka nov čopor da je primi u svoje leglo u kome će ona moći da izgovori rečenicu: „Mi u kompaniji XY“ i da uz to doda kako je to apsolutno njen izbor jer je shvatila da ono pre nije valjalo.

E pa, draga Slavice, da ti kažem, nedvosmisleno to što nije valjalo, ti si pomagala. I u tome si učestvovala. I sada nema nazad. To što govoriš nema nikakvu specifičnu težinu. Prilično je prazno, kao i ono pre, i za tebe ovde više nema mesta. Sada čekamo nekog Dragana, koji zna dva slova više, pa ćemo od njega napraviti tebe. Hajde lepo nazad, tamo gde ti je i mesto. I da ne bude zabune, Slavica je veoma često i muško. Možda čak i češće, nego mi je ovako bilo zgodnije.

Suštinski, i da ne mlatim više, čopori pucaju zbog nedostatka ideologije. Svaki čopor ima vođu ali nema priču. Svaka firma ima direktora, ali nema odbor. Svaka organizacija ima predsednika ali nema potpredsednike. Robovlasništvo nije uspelo jer nije logično. Ali loši đaci to nekako nisu shvatili i vraćaju se njemu. Neko je pričao o sindromu faraona, i to je, najverovatnije, jedina i ozbiljna bolest savremenog sveta. To nam je upisano i to je neko jako lepo rekao u rečenici: „Dok ne umre poslednja osoba koja pamti Tita, nama nema napred!“ Da vam pošteno kažem, ja Tita ne pamtim. Umro je pre mog rođenja. O njemu sam se naslušao i načitao. I ko zna šta je od svega toga istina. Ali kada izađete u šetnju, okrenite se oko sebe. Videćete ga svuda. Ne u Srbiji, nego na Balkanu. Da li je dobar ili nije – ne znam, zaista. Ali da se lepo potpisao, definitivno jeste. Bilo ih je posle njega puno. Ima ih i sada. Napravili su možda i više. Ali se niko ne pamti. Zašto? Zato što nisu imali stila. Matori je umeo i znao. I zato je besmrtan. I ovo ne govori duh mojih dedova, već su ovo nepobitne činjenice.

Priča bez kraja

Za kraj jedino mogu da ponudim svoje mišljenje. Prirodno je da ste deo čopora. I budite, samo nabijte sebi u glavu bez puno razmišljanja, da ste čopor vi, vaša deca, vaši prijatelji i vaša porodica. Da se čopor pravi od detinjstva, a ne posle pola života. Čoporu treba vreme. Čopor se ne pravi iz interesa, jer onda ima rok trajanja. Čopor se isključivo pravi iz srca. Ljude oko sebe volite i ako greše i ako nisu baš kakvi vi očekujete da budu. Ljude morate da volite zbog toga što su a ne zbog potencijala.

Energija, duša, damar, srce – to su kvalifikacije. A ne jebena vizit-kartica. Ona košta 2 dinara i to u najboljem kvalitetu, plastificirana u mat, naravno. Ili u sjaj, ako preferirate kič.

Ovo je, po mom mišljenju, jedino ispravno udruživanje koje će vas odvesti u svetlu budućnost. Izuzetka nema. Nikada ga nije bilo kroz istoriju i neće ga biti. Logika je uvek iznad svega, ma koliko vam se čini da živimo u nelogičnim vremenima. Ako vas kuga nije naučila tome, ništa neće. Nema te love, posla, automobila i nekretnine za koju treba da odaberete pogrešno. Neki to nauče pred kraj, a neki i ne nauče. Da li je zaista blago siromašnima duhom, ja ne znam. A ne želim ni da znam. Niti želim da ovo shvatite kao bilo kakav motivacioni govor. Ovo sam napisao, jer učim da ćutim. A morao bih previše puta da ponovim i bojim se da me većina ne bi razumela.

The post JOŠ JEDNA PRIČA O ČOPORU – o udruživanju i negativnoj selekciji! appeared first on Moodiranje.

Malo je reći da je ovaj, inače jedan u nizu od njegovih radikalnih i modernih poteza, zaprepastio mnoge Beograđane. Ipak, urodio je plodom, te je za vreme njegovog mandata, Beograd bio rame uz rame s evropskim prestonicama.

Samo od sebe se nameće pitanje kako bi bilo da je Vladan Đorđević danas među nama. Kako bi sankcionisao grafite nad zgradama pod zaštitom grada, pikavce, kereću kaku? Dalje se nameće pitanje, da li su nam potrebne kazne i restrikcije da bismo se ponašali civilizovano, ili postoji mogućnost da sami sebi budemo korektivni faktor?

S obzirom na to da je kultura življenja u gradu nekako skrajnuta na listi prioriteta službi koje bi trebalo time da se bave, skrenućemo na pažnju na neka, slobodno možemo da kažemo, džiberska ponašanja, koja nisu dostojna življenja ne samo u prestonici, već u bilo kom gradu.

#1 Pljuvanje po ulici

Ako niste znali, pljuvanje po ulici je zakonom zabranjeno, a pripadnik komunalne policije ima puno pravo da vam napiše kaznu ukoliko vas uhvati u ovom prekršaju.

U svetlu aktuelne situacije, kada higijena treba da bude prioritet, ovo ne samo da je nepristojno ponašanje, već i potencijalno opasno po druge.

Inače, da ovaj prekršaj napravite u Indiji, dobili biste godinu dana zatvora.

#2 Kereća kaka

Vrlo je jednostavno – skupljate za svojim psom, šta je to toliko teško? Razume se da nekad pas to može da uradi, a da ne vidite (na primer, u parku), ali nasred ulice, i da se pritom napravite ludi? Em je kažnjivo, em ekstremno nepristojno? Da prostite, isto je kao da ste se vi sami pokakili nasred ulice!

#3 Bacanje otpadaka gde im nije mesto

Betonske žardinjere služe da se u njih posadi cveće, a ne da se baca smeće! Hvala Bogu, na gotovo svakom ćošku postoji kontejner ili kanta za otpatke, zar je toliko teško shvatiti da se u žardinjere, korpe za kišobrane i slično, ne bacaju smeće i otpaci?

Stavke 1, 2 i 3 po zakonu spadaju u prekršaj narušavanja čistoće javne površine i za to su predviđene kazne od 2 500 do 75 000 dinara!

#4 Ostavljanje svinjca u restoranima za samoposluženje

Dakle, ako odete u klasičan restoran, poručite jelo, pojedete, platite, odete. Ok, to svi znamo. Međutim, ako odete u kantina-restoran ili fast food gde nema klasičnih konobara, već sami uzimate hranu i nosite do stola/pulta, red je da ostatke bacite za sobom! U ovakvim objektima postoje velike kante baš za ovu namenu ili posebne vitrine za odlaganje poslužavnika s kojih ste jeli.

#5 Bahato parkiranje

Iako Parking servis radi predano i gotovo da ne prašta, i dalje postoje mamlazi koji:

• parkiraju na mesta predviđena za invalide,
• zauzimaju po dva parking mesta,
• blokiraju ostalim automobilima prolaz
• pribiju auto takoreći do zgrade, tako da majka s kolicima ili osoba koja se otežano kreće mora da zaobilazi izlaskom na ulicu.

Ključno pravilo u saobraćaju je da nisi sam! Isto važi i za parkiranje.

Kako bi pomenuti doktor i gradonačelnik Vladan Đorđević reagovao na ovakvo necivilizovano ponašanje, ostaje nam da pretpostavljamo, no budite uvereni da ni najmanje ne bi tolerisao bahatost i malograđanštinu.

Dok nadležni organi ne posvete malo više pašnje javnom miru i čistoći, na nama ostaje da se ponašamo odgovorno, kulturno, civilizovano i vaspitno, što na mlađe, što na starije. 

Danas svako može biti neotesani džiber, bez da snosi posledice. Utom je biti gospodin još veća prednost u odnosu na njih.

The post Zbog ovih džiberskih navika bi vas pre 100 godina proterali iz Beograda appeared first on Moodiranje.

Namera i namena ovog teksta nije da uvredi ljude koji su skloni ovome, već da ukaže koliko su takvi stavovi kontrapruduktivni, malograđanski i neukusni. No, krenimo redom.

#1 Jel imate dece? A što? A kad ćete?

Apsolutno i neprikosnoveno prvo mesto na listi malograđanskih pitanja. Najpre, svakom od nas je zagarantovano pravo ličnih izbora, te to što neko nema ili ne želi da ima decu nije tvoja briga. Stav da su žene stvorene i dužne da rađaju zadrži za sebe ili ga iznesi na nekom saboru Šešeljevih pristalica.

Imaš li predstavu koliko parova se bori sa sterilitetom? Da li znaš koliko je naporan i skup proces vantelesne oplodnje? Možeš li da zamisliš kako je ljudima koji godinama, pa i decenijama pokušavaju da dobiju decu? Da li znaš da neko ne može da ima decu? Kontaš da to saznanje boli? U krajnjem slučaju, neko ne želi decu. Ništa od toga nisu tvoja posla.

Postoji kulturan način da zabodeš nos u tuđi privatni život, a to je da upitaš kakvi su planovi. Ukoliko neko želi da priča o deci, to će i uraditi. U suprotnom, ne čačkaj.

#2 Šta on traži s njom?

“Evo dobro sam, hvala na pitanju. Viđam se s jednom devojkom, ali to neće biti konkretizovano sve dok ne pitam koleginice, širu familiju, Fejsbuk auditorijum i bivšu koja me stalkuje, šta misle o njoj”. Da li je ovo iko ikada izgovorio? Naravno da ne.

Da li iko normalan, samosvestan i zreo, bira partnera na osnovu toga “da li je po volji i ukusu naroda”? Naravno da ne.

Da li treba da bude tvoja briga što je tako sjajan dasa odabrao “onakvu seljančicu”? O, naravno da ne!

Da ti otkrijem još nešto, zbog čega bi trebalo da poštuješ i ne komentarišeš tuđi izbor: biranje partnera po lepoti, stasu, bogatstvu, kulturi je odlika prošlih, da kažem zatucanih vremena i površnosti. Partnera ne biraš da ga pokazuješ kao da je trofej, već zbog toga kako ti je sa njim! A ako ti je dobro s njim, onda su ti njegovi pozitivni atributi dodatno dragi. Znamo svi da nema tih para i lepote koji mogu da nadomeste ono što je srcu drago.

Uopšte nije bitno šta činiš za neku osobu, već kako se ona pored tebe oseća!

S druge strane, viđali smo svi neke drage ljude (možda i nas same) u destruktivnim odnosima. Ni tada ne treba kritikovati nečiji izbor, već pomoći toj osobi da se vrati u kolosek, ojača. Onda će naći partnera spram sebe.

#3 Država mi je dužna

Država je dužna da poštuje zakone koje je donela, da garantuje bezbednost svojih građana, da njena infrastruktura i servisne službe rade neometano. Tu se priča završava.

Da li je država dužna da ti obezbedi posao, krov na glavom, uslove i primanja koja smatraš da zaslužuješ? Odgovor na sva pitanja iz ovog koša je ne.

Vreme “završim školovanje i čeka me posao” prošlo je pre 30 godina. Naslediti kevin posao u pošti je naprosto nepošteno. Niko ne čeka samo tebe i nisi bogom dan. Vrediš onoliko kolika je potražnja za tobom i koliku vrednost daješ ovom društvu.

Ako imaš između 25 i 50, neku pristojnu školu, govoriš engleski, imaš barem par radnih pozicija u CV, poznaješ nekoliko uspešnih ljudi, a i dalje “ne možeš da se snađeš” – tebra, vreme je da se ozbiljno suočiš sa sobom i smisliš šta možeš da uradiš za sebe i svoj napredak.

Bonžur bičizzz: Stvari zbog kojih kukaš naglas, a za koje ti nisu krive država i vlast

 #4 Došljaci, izbeglice, provincijalci

Ako te niko nije obavestio, ne držiš tapiju na to “ko sme da živi u Beogradu” i ne brini, neće ti neki došljak oteti taj stan na Vračaru nasleđen od babe. Jer da si zbilja finansijski odgovoran i zaslužan za nekretninu u kojoj živiš (rentaš, plaćaš kredu, kupio), imao bi preča posla nego da se baviš imaginarnim pretnjama. Zašto imaginarnim?

Zato što nijedan došljak, izbeglica, migrant, provincijalac nije kriv što se ti nisi izborio za mesto koje smatraš da ti pripada.

#5 Zar ćeš to da pojedeš?

Ima jedna fora, venčanje u toku i pop pita prisutne ima li ko nešto da kaže (ili da zauvek ćuti), na šta se iz publike čuje: “Ja sam vegan!” Nametanje svojih stavova i navika je jedan vid agresivnosti i ne, niko neće postati vegan jer si ti napravio scenu za slavskim stolom zbog sirotog praseta koje je nekad veselo trčalo.

Ovo ne važi samo za veganstvo, već gledanje u “tuđi lonac” uopšte. Nisu ljudi maloumni pa da im ti otvaraš oči o margarinu, kalorijama, emulgatorima.

Kad smo već kod hrane…

#6 Komentarisanje nečije kilaže

Ah svi znamo one ljude koje kad sretneš nakon dužeg vremena, detaljno te odmere, a zatim pobedonosno konstatuju:

• ko se to meni ubucio
• kuku, što propade toliko

Ako gajiš ovu malograđansku naviku i daješ ovakve neumesne komentare, odmah da ti kažem da, osim bivaš nekulturan, rizikuješ da budeš počašćen nekom sočnom psovkom, jer jbn ne znaš da li je taj neko bolestan, nesrećan ili se usvinjio/prepolovio usled stresa ili teškog života.

#7 To oblačenje poziva na silovanje

Bilo bi mnogo lakše da seksualni manijaci i prestupnici imaju neki estetski okidač koji ih tera na to, jer onda bismo možda znali kako s njima i kako ih izbeći. To nije slučaj i oni žrtve ne biraju po dužini suknje i dubini dekoltea, već nasumice, podmuklo, na prepad, ne uzimajući u obzir “stilsko-estetske kriterijume” koje spočitava primitivni plebs. Među žrtvama se nalaze starice, devojčice, žene koje su se vraćale s posla… a da razgovaraš s njima uverio bi se da nisu nosile garderobu koja “poziva na silovanje”, niti su to svojim ponašanjem “izazvale”.

Postoji garderoba koja je atraktivna. Postoji garderoba koja je seksi. Postoji garderoba koja je vulgarna. Zapitaj se šta nije u redu s tobom te smatraš da zbog onoga što je obukla, žena treba da bude silovana.

#8 Samo seljaci slušaju (…)

Podelu ljudi na “dizelaše i padavičare” trebalo bi da smo ostavili negde u devedesetim, ali ne, i dalje imamo “kulturne stožere” koji se tripuju da udaraju pečat na “seljačku, primitivnu” i “kulturnu muziku”. Da se kladimo vi i ja da su to isti oni ljudi iz stavke #4, koji “odlučuju” ko ima pravo da živi u Beogradu. 🙂

Elem, spočitavanje tuđeg ukusa (kao i odluka, životnih izbora), odlika je ljudi s krutim emotivnim granicama. Oni nisu otvoreni za nova iskustva i teško im je da prihvate, a kamoli spoznaju dimenzije drugačije od onih koje su stvorili sebi i u kojima žive.

Uzgred, ako iskreno uživaš u svojoj muzici, zašto ti smeta što to neko isto radi?

#9 Vakcine, soda bikarbona lek za sve i Zemlja kao ravna ploča

Isprva je bilo smešno, a najednom je ovo postalo opšte mesto. Dakle, ako si sklon ovim i ovakvim teorijama zavere, mala je verovatnoća da ćeš to priznati i pokušati da “resetuješ mozak”. Čak i da se pred tobom nađu svi mogući dokazi, znaćeš da si u pravu.

Jesi! Ali, dok se tvoja istina dokaže, moraće da prođe neko vreme i da se raspadne tajni pakt desetak porodica koje vladaju svetom. Do tada ćuti! Tako je, nikome ne pričaj o svojim saznanjima i tajnim informacijama s YouTubea! Čak i među tebi sličnima nalaze se tasteri koji drukaju muriji i istraživačkim centrima koji kidnapuju takve ljude i koriste za testiranja! Dakle, samo mudro!

#BONUS: To ti je zato… sve je to zato

“To ti je sve na nervnoj bazi.”
“Da si ono onomad uradila, danas ne bi…”
“Sve je to božija kazna.”

Ako je ovo sve što imaš da kažeš na vest o nečijoj zloj sudbini (bolest, nedaće), onda ti je bolje da ne kažeš ništa! Niti si vidovit, niti najpametniji na svetu, niti, ovlašćen da komentarišeš šta je pravedno.

Niko se nije razboleo jer je hteo. Niko se nije venčao da bi se razveo i patio. Niko nije propao da bi ti u tome video pravdu i veličinu boga.

Opameti se, deder. Kada čuješ za nečiju lošu sudbu, reci simbolično “žao mi je”, to je sasvim na mestu.

Ili, što bi moja baba Dara govorila, “kad nemaš šta pametno da kažeš, uzmi vode u usta i ćuti”. Kako društvo napreduje – a napreduje, makar iz pomodarstva – varvarsko, primitivno, malograđansko ponašanje postaje samo sebi objekat. Po principu “riba ribi grize rep” nije isključeno da će i tebe neko staviti na zicer upravo zbog malograđanštine.

Dopašće ti se i ovo:
Zbog ovih džiberskih navika pre 100 godina bi vas proterali iz Beograda!

The post 9 malograđanskih momenata s kojim se treba pozdraviti tokom 2023. (+BONUS) appeared first on Moodiranje.

U beskrupuloznoj trci za čitanošću prednjače dva tipa naslova:

#1 Nipošto nemojte raditi ovo jer će vas stići žestoka kazna

# 2 Sutra je veliki praznik, uradite ovo i čeka vas…

Čista glupost. Gde to piše u Bibliji i gde ste čuli respektabilno svešteno lice da se tako izražava? Razgovarala sam sa mnoštvom njih prethodnih godina na ovu temu i svaki mi je potvrdio da je u pitanju sujeverje koje ponovo i masovno uzima daha i čemu treba stati na put.

Ponegde ćete čuti argumente tipa “ali u mom kraju se u to veruje od davnina” ili “od Mirka komšije pašenog je stradao na mešalici na beton jer je radio na praznik” što se nikako ne sme uzeti za relevantno jer:

a) znate i sami koliko u Srbiji ima lokalizovanih verovanja. Mnoga od njih su uslovljena stvarnim događajem koji se zbio u dalekoj prošlosti ili čak vuku korene iz vremena starih Slovena, što opet nema veze s sadašnjim prilikama i religioznošću. Primera radi, nekada davno čoveka je udario grom dok je radio na polju. Strašljiv ljudski um (naročito u vremenima kad nismo toliko znali o prirodi) potražiće “logično obrazloženje” zašto se to desilo, “eto, jer je radio na praznik!”

b) iz pomenutih starih vremena vučemo i magijsko-obredna uveranja i obrasce, te tako verujemo da ako izvršimo određeni obred vezan za datum, to će doneti izvesne rezultate. Pa tako imamo igrarije s biljčicama, ogledalom ili svećama uoči nekog praznika kako bi se prizvalo izobilje, ispunila želja, upoznao životni partner. Poznajete li ikoga kome je to pošlo za rukom?

Kako je zloupotrebljen “neradni dan”

“Pošteda od rada” datira još iz Starog zaveta i vremena kada su ljudi radili teške fizičke poslove. Data nam je nedelja, kao dan za odmor, da predahnemo, budemo sa svojom porodicom i skupimo snagu i energiju za narednu sedmicu.

A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; nemoj raditi nikakav posao ni ti, ni sin tvoj ni kći tvoja, ni sluga tvoj ni sluškinja tvoja, ni vo tvoj ni magarac tvoj, niti koje živinče tvoje, ni došljak koji je kod tebe, da bi se odmorio sluga tvoj i sluškinja tvoja kao i ti.

Pogledajte još jednom, “da bi se odmorio” – dakle, nedelja kao neradni dan (razmotrite koren reči: ne-delja => ne dela => ne radi) isključivo ima svrhu odmora.

Sa svakog koncepta: religijskog, psihološkog, fiziološkog – organizmu je potreban odmor. Da radimo (još i fizičke poslove) bukvalno svaki dan, životni vek bi trajao u proseku 40 godina! Dakle, ako je božija volja da ne radimo taj dan, to je ne zato da bi nam gore na nebu neko dao žuti karton, već zarad naše dobrobiti. 

Veš mašina nije fizikalisanje

Mi već vekovima ne fizikališemo po ceo dan, “od jutra do mraka”. Pre 163 godine (počevši s Australijom) uvedeno je osmočasovno radno vreme i pet radnih dana. Dakle, još otada iščezava potreba da čekamo neki praznik kako bi napokon “danuli dušom”. Naravno, imamo verske i državne praznike kada ne idemo na posao (izuzevši servisne službe), kada odmaramo, uživamo s porodicom, idemo na izlete…

Inače, sama reč “praznik” takođe datira iz staroslovenskog vremena, dan kada je čovek dokon, ne radi, praznuje (šta mislite, da li je koren reči “praznik” pridev “prazno”?)

Sitni kućni poslovi (usisavanje, brisanje prašine, pranje veša, peglanje…) i lična higijena nisu teški fizički poslovi (dobro de, razumemo da nekima teško padaju). To su svakodnevne aktivnosti od kojih se neke praktično i ne mogu svesti pod “rad”. Primera radi, nekada davno, da biste imali čist veš, ženska glava kuće je morala da ide na potok i da na kamenu pere stvari koje tako mokre tegli natrag, danas je dovoljan jedan klik odabirom na program pranja.

Poslovi od opšteg interesa (zdravstvo, saobraćaj, prehrana, dežurne službe) se moraju odvijati svakoga dana, sata i minuta, neprekidno. Da li ćete reći majstoru koji je došao da vas spasi iz zaglavljenog lifta “dođi ti ipak sutra, nemoj da te sprži Sveti Ilija!”

Niste deca da vas zastrašuju Babarogom

Nevaljala deca možda će i ustuknuti od straha da ih zla baba ne odvuče u svoju pećinu. Odrastao i samosvestan čovek, koji se uz to izjašnjava kao pravoslavni hrišćanin, nema potrebe da strepi od božije kazne zato što je obavljao obaveze. Bog je tu da nas voli.

Da rezimiramo, pribojavanje da će vas strefiti neka grdna nesreća ako radite na praznik je sujeverje, a ne vera. Treba da se plašite posledica loših dela, a ne rada, koji je ne samo obaveza već i potreba svakog kvalitetnog i ostvarenog čoveka.

The post Danas je veliki praznik – i neće vam se desiti ništa loše, jer Bog i sveci nisu sujetni osvetnici appeared first on Moodiranje.

Samo daj ‘leba!

Dok je u “normalnom svetu” gotovo nezamislivo jesti hleb uz paste, pirinač ili krompir, kod nas je to česta pojava. “Ako je bez ‘leba, to je isto kao da nisam ni jeo”, znaju da kažu naročito stariji, dok drobe hleb u supu i tako ga jedu.

Postoje apsolutno ekstremni slučajevi koji hleb jedu uz dinju i lubenicu, tvrdeći da hleb apsorbuje voćnu kiselinu. U nekim krajevima hleb se gricka uz lešnike i orahe jer im je tako – jednostavno ukusnije.

Nikad dosta šećera

Osamdesetih godina, želeći da umanje štetnost “gaziranog” u koka koli i sličnim napicima, roditelji su znali da detetu u čašu koka kole supaju supenu kašiku šećera. Koka kola bi u tom trenutku “iskipela” iz čaše, što je roditeljima bio signal da je “gazirano” isparilo, te je bezbedno da je dete popije. Oni malo staromodniji su koka kolu gasili čime drugo, nego hlebom, te su deci davali parčad hleba umočenog u koka kolu. Fuj!

Bake su imale još žešći metod da ojačaju imunitet svojih unuka, te bi u kafenoj šolji mutile žumance sa šećerom sve dok se ne pretvori u kremastu masu. Da detetu jačaju kosti.

Ljubav prema šećeru toliko je jaka, da mnogi i dan das, umesto svih mogućih i nemogućih nadeva, u palačinke stavljaju upravo šećer.

Kifla, krem i…

Jogurt! Kombinacija logična samo onima koji u njoj uživaju. Ovome su naročito skloni klinci školskog uzrasta koji podjednako vole “kremić” i ukus punomasnog, gustog jogurta.

Skrnavljenje supe

Prijatelju, ako je ne voliš, ne moraš da je jedeš, ajde na drobljenje hleba i da zažmurimo, ali zašto u nju rendaš sir ili kačkavalj? Lepo reci da ti se jede fondu, nemoj da skrnaviš savršenstvo zvano domaća supa! Mada, ni to nije toliko strašno – postoje ljudi koji u supu stavljaju majonez!

Šta smeta ako je “živo”?

Posebna fela gastro egzotičara su oni kojima ni najmanje ne smeta ako nešto nije termički obrađeno. Tako imamo ljude koji obožavaju da jedu “žive” rezance, neskuvani fil za sarmu “sa sve tvrdim pirinčem”, kao i tek umućen i neprokuvan nadev za tortu – dakle, sa “živim” brašnom i jajima.

I dok se mi smejemo, neko se uveliko dosetio da patentira ove pomalo bizarne navike, te tako regularno možete kupiti burek s sastojcima za podvarak, sarmu, picu ili čak sa euro-kremom. Pošto nam je grickanje očigledno u krvi, jedan domaći proizvođač je izbacio na tržište čips sa slaninom (šta realno, bolje krcka od reš pečene slaninice), a u međuvremenu je i Plazma postala slana.

Koja je vaša najluđa kombinaacija?

The post Nemoguće kombinacije hrane moguće samo u Srbiji appeared first on Moodiranje.

– Kumo, ovo je neizdrživo – reče on pokazujući mi Viber čet i gomilu stikera koji se smeju u njemu – grupu su napravili roditelji starijeg klinca kad smo ga prvi put slali na ekskurziju i otada se ne može živeti od njihovog brbljanja, smešnih slika i motivacionih poruka.

Znala sam tačno o čemu kum priča i to je nešto na šta mi se požalio izvestan broj ljudi.

Kad Viber postane najveći smarač

Pre nekog vremena poslovno sam komunicirala s jednom osobom u dva navrata, putem mejla (u čijem potpisu stoji moj broj telefona).

Nedugo potom usledilo je ubacivanje u Viber grupu povodom čestitanja nekog praznika, ne sećam se koji beše. Videvši da je tu još preko 100 ljudi, brže-bolje sam izašla ne želevši da budem meta neke dokone osobe koja će na osnovu fotografije dati sebi za pravo da zapodene konverzaciju.

Već za novu godinu i božićne praznike ponovo je usledilo dodavanje, da li u istu ili već novu grupu ne znam, te u roku od pola sata čekalo me preko 300 nepročitanih poruka. Bilo mi je neprijatno da čoveku kog u životu nisam videla saopštim da me to nervira i da smatram nepristojnim da je moj broj telefona “na izvolte” masi nepoznatih ljudi, te sam opet brže bolje izašla.

Danas me sačekalo novo iznenađenje – gospodin je napravio još jednu grupu, ovaj put s nazivom njegovog udruženja. Čak 172 ljudi, među kojima su političari, sveštena lica, voditelji i kolega Nikola, s kojim vodim ovaj portal.

Pa da li je ovaj čovek normalan, mislim se u sebi i zašto mu neko do sada nije rekao da ovo nije način da sprovede šta god da je zamislio? Poruke i stikeri se nižu, a ja se mislim da li da zapodenem s Nikolom neku našu internu komunikaciju, pošto druge ljude ne poznajem ili da se i ovaj put kulturno povučem?

Blokirala sam gospodina na Viberu, izašla iz grupe i obrisala čet istoriju.

Malo uviđajnosti nije naodmet

Ako ste skloni ovakvom ponašanju – da dodajete ljude masovno u Viber grupe, najpre treba da znate da to ne samo da ne prija mnogima, već se može tretirati i kao nepristojno. Možda nekom, zbog prirode posla recimo, nipošto ne odgovara da njegov broj bude “na tacni”. Možda je ponajmanje što mu treba u životu da ga spamujete informacijama koje ga ne zanimaju i forama koje mu nisu smešne.

Tu dolazimo do drugog jezivog momenta koji se tiče grupne čet komunikacije, a to je kad svi krenu da grakću u isto vreme; ili još gore, ako je grupa za članove kolektiva, pa nekolicina njih krene da “oftopikuje”, provlači interne fore i skače ostalima po živcima.

Pardon, nisu svi toliko dokoni da drkeljišu po telefonu i smeju se glupim forama koje su već videli.

Srećom, za takve situacije postoji jedno spasonosno dugmence.

– Daj mi bre kume, taj telefon – rekoh mu i u dva poteza spasih čoveka muke.

• uđeš u Viber čet i prstom skroluješ ekran ulevo;
• pojaviće se novi ekran i tu čekiraš “mute chat” ili “utišaj grupu”, ako koristiš telefon na srpskom.

I to je to. Nema više bajatih viceva, lančanih čestitki i gomile stikera. I neka te baš bude briga ako neko primeti da nisi aktivan u grupi, sram te bilo. Imaš pametnija posla nego da toročeš po Viber grupama.

The post Dodavati masovno ljude u Viber grupe bez njihovog znanja je, najblaže rečeno, nepristojno! appeared first on Moodiranje.

Neki parovi iz pristojnosti nisu odreagovali, dok je bilo više nego burnih reakcija. Bendovi za svadbe ni u jednom trenutku nisu uvideli svoj propust, pravdajući se “da to narod voli”. Pred vama je spisak pesama koje su mladence dovele do tačke ključanja.

Je l’ me ložiš da sviraju “Čudnu šumu”?

Nije život jedna žena

Pesma adekvatna za kafanu, dok tip teši sebe što je ostao bez svoje drage. Na svadbi? Pa ako si mlada i dočekaš ovo, najbolje je da priđeš stolu s tortama i kreneš njima da gađaš bend i eventualno budalu ako je ta pesma naručena. A ako je budala upravo muž, razvesti se istog dana i nastaviti s žurkom.

Kletva

Pesma govori o liku koji proklinje dan kad se žena koju voli udaje za drugog, te priziva mećavu da zaveje svatove, mladu zamene najvećom grešnicom, a pijani kum da izgubi burme. Znači još fali na svadbi mladin bivši kako u razdrljenoj košulji cepa vinjak i dovikuje “Kujo, je l’ si srećna sad?” 

Voliš li me kad sam mrtav pijan

Nećemo ulaziti u psihološku strukturu ženske osobe koja je u stanju da se veseli i uživa u ovoj pesmi, a kamoli prepoznaje u njoj. Muškarci koji se prepoznaju u ovoj pesmi su tek posebna sorta da ne kažemo čega, no ostavimo i jedne i druge po strani u njihovom psiho sadomazohizmu. Ova pesma na svadbi? Eventualno ako je tu negde lavorče da mlada opere mladoženji noge dok mu kuma sedi u krilu.

Lokalizovane

Svadba u Šapcu. Inače dobru atmosferu spušta zvuk koji podseća na gusle. Bend za svadbe po svom nahođenju svira “Ivanova korita”. Mladoženja ustaje i istog momenta prekida sviranje. “Nisam šovinista ni najmanje, međutim, u našoj porodici, čak i daljoj, nema nikog iz Crne Gore. Čak ni na svadbi nismo imali goste odatle. Odakle im ideja da u srcu Mačve sviraju crnogorske pesme?” pita se Andrej.

Sunce ljubavi

“To je bio jedan od najneprijatnijih trenutaka koje sam doživela”, kaže naša sagovornica Minja, “on pleše sa mojom majkom, ja plešem sa svojim ocem”. Bend za svadbe je u tom trenutku pevao kako “sve su sem tebe bile kurve kojih sam se stideo”.

Ti si me čekala

Tozovčev evergrin peva o ženi koja je godinama čekala svog muža da se vrati iz kafane i švaleraja. On se provodio i radio šta je hteo, a ona ga je čekala i ronila suze. Gotivimo Tozovca maksimalno i veliki respekt za njegovu boemiju, ali nijedna žena ne zaslužuje da joj se peva ova pesma – pogotovo ne na njenoj svadbi.

Naši sagovornici dodaju da su im naročito zasmetale pretužne – pa čak i tragične pesme, zatim takozvane “dvojke” koje urbani ljudi niti slušaju niti znaju, kolo od pola sata, jednom rečju, nesposobnost da procene kakav je sklop gostiju.

Ima i pozitivnih primera – Kseniji i Savi članovi benda dali su odštampani spisak i tri markera. “Zelenim označite pesme koje želite obavezno, žutim one pod “nipošto”, a narandžastim pesme s kojim ste ok”, rekoše im muzičari, a oni su tako i uradili. Pod “nipošto” su stavili repertoar jedne poznate folk pevačice i naglasili da se njene pesme ni pod kojim uslovima ne sviraju. Ipak, kuma je napravila scenu – kako to da bend za svadbe neće da svira njenu omiljenu pesmu? Jedan od muzičara je diskretno prišao mladencima, objasnio problem, na šta su oni potvrdili da nešto na šta su alergični ne žele na svojoj svadbi i da to prenesu svakome ko traži. Svadba je protekla perfektno.

Definitivno je ovo način da vam svadba protekne u najboljem redu – obavezno proverite spisak numera s bendom za svadbe i objasnite im šta ne želite, jer se taj dešava samo jednom u životu (uglavnom) i glupo je da ga pokvari pesma o švalerisanju.

Prepoznaćeš neke ljude iz svog okruženja:
9 malograđanskih momenata koji su sramota u 2023!

The post Zbog ovih pesama treba izbaciti muzičare sa svadbe, a oni ih uporno sviraju! appeared first on Moodiranje.

Kutije i ambalaže

Iako po Zakonu o zaštiti potrošača vam nije potrebna ambalaža da biste zamenili neki proizvod, u mnogim srpskim domovima se kojekakve kutije i ambalaže čuvaju kao “oči u glavi”. Nema veze ni što je garancija istekla, ta kutija od televizora će već naći svoju namenu, recimo u nju se može staviti kesa u kojoj se nalaze stare kese.

Uputstva za upotrebu, priznanice, računi

Legenda kaže da u gotovo svakom srpskom domu postoji fioka, obično u kuhinji ili dnevnoj sobi, koja čuva sve moguće priznanice i uputstva za upotrebu. Ni ovde ne igra presudnu ulogu što je garancija odavno istekla.

Neispravne aparate

Sećate li se, na primer, telefona koje je proizvodila slovenačka fabrika “Iskra”? I dalje se mogu zateći u nekim domovima, iako su ih odavno zamenili bežični telefoni. Što je sigurno sigurno je, bežični može izgubiti domet ili istrošiti bateriju, a ovaj “žičani” radi pa radi, ne valja to da se baca, ne valja…

Raspareni i oštećen escajg i tanjiri

Dok ima ljudi koji vrlo vode računa o escajgu, kuhinjskim setovima i čašama, pa tako imaju garniture samo za slave i posebna slavlja, većina naših domova ima rasparne kuhinje. Ovo i nije toliko za zameriti, međutim, napuklo, okrnjeno staklo i keramiku treba pod hitno baciti, jer će kad tad pući, što može dovesti do povrede.

Tona hemijskih olovaka

FKoje, naravno, ne rade. I ovo je jedna od večitih srpskih misterija, na koju, po svemu sudeći, nećemo dobiti odgovor: zašto neko čuva u kući gomilu hemijskih olovaka koje ne rade?

Stari kalendari i novine

Dok ceo “normalan” svet skuplja stari papir zarad reciklaže, na zidovima srpskih domova mogu se pronaći kalendari kojima je “istekao rok upotrebe”, kao i gomila dnevnih novina i ostale štampe. I ovo je pitanje bez odgovora.

Stručnjaci kažu – strah od promene i mentalna nehigijena

Feng šui stručnjaci poručuju da je jedan od prvih postulata srećnog doma kroz koji neometano cirkuliše energija upravo urednost, dakle da nema nepotrebnih i pokvarenih stvari koje samo kontaminiraju životni prostor.

Prema teorijama psihologa, a što je praksa nebrojeno puta pokazala, životni prostor je odraz našeg mentalnog plana, iz čega sledi da je čuvanje bespotrebnih stvari karakterističan za ljude koji nemaju adekvatan odnos prema promenama.

– Što takođe može biti i strah od napuštanja ili emocionalna praznina koju pokušavaju da nadomeste gomilom bespotrebnih i nekorisnih stvari – objašnjava psiholog Milica Tomić.

Ako se prepoznajete u većini stavki koje smo naveli, preporuka je da ozbiljno revidirate životni prostor i rešite se svega što nema apsolutno nikakvu funkciju. U krajnjem slučaju, osećaćete se bolje u raščišćenom prostoru koji diše.

A umesto gomile kesa koje samo skupljaju prašinu i bakterije, kupite platnenu torbu za pijacu i prodavnicu. Jeftinije je dugoročno od plastičnih kesa.

The post Da se ne baci: Stvari koje Srbi iz nekog razloga i dalje čuvaju po kućama iz samo nama znanog razloga appeared first on Moodiranje.

S obzirom da je štampa u to vreme doživljavala procvat, i sav “kulturan svet” je čitao novine, najbolji način za kaznu i ograđivanje od nevaljalog ponašanja bio je, šta drugo nego odricanje preko novina.

Pogledajmo kako je to izgledalo.

Dušane, raspikućo, ostade ti bez nasledstva!

Pejka, vrati se, sve ti je oprošteno!

Crni, Živko!

Razvod pod stare dane i to preko novina!

Inače, nisu samo ozlojeđeni članovi porodice imali ovako radikalne metode. Čak je i policija, u želji da posrami nevaljalce i održi lekciju onima koji su na potencijalnoj stranputici, redovno u novine davala imena prestupnika.

Verovali ili ne, ovo obaveštenje je staro 130 godina!

Piljar ovdašnji je verovatno propio ceo pazar.

Praksa “odricanja preko novina” zadržala bi se svakako i do današnjih dana, ali odavno se takva obaveštenja ne objavljuju. Kontaktirali smo najstariji dnevni list Politiku, zatim Večernje novosti i lokalne listove, od kojih smo dobili gotovo identične odgovore.

Verovali ili ne, Srbi i dalje “zovu novine” da bi se odrekli nekog člana porodice. Razlozi su isti kao pre 130 i kusur godina: svađa oko nasledstva, rasipanje, nemoralan način života, narkomanija i ostali poroci… Novine iz pravnih i etičkih razloga više ne obavljuju ovakva obaveštenja, ali ljubazna dama iz Večernjih novosti nam je rekla da za ljude koji zovu iz ovih razloga imaju strpljenja i razumevanja jer znaju da se obraćaju iz nezavidne pozicije, pa ih upućuju na nadležne institucije.

Pravo na imovinu se ne dobija, pa samim time ne gubi preko oglasa, podsećaju pravnici, stoga ovakav način oglašavanja nema pravno utemeljenje. S druge strane, pomenuti u novinama u ružnom svetlu imaju puno pravo da tuže podnosioca oglasa, stoga je potpuno jasno zašto ovo više nije praksa.

Uprkos tome, kao što rekosmo, ljudi i dalje zovu.

– To je isključivo stvar mentaliteta – rekla nam je ljubazna dama iz Glasa Podrinja, šabačkog nedeljnog lista koji se svrstava u red najstarijih u Srbiji – znaju i ti ljudi koji zovu da to nema nikakvog pravnog osnova, ali time žele da se olakšaju i ograde od ponašanja određene osobe.

Stručnjaci kažu: Vrlo nezrelo!

– Radi se je o vrlo radikalnoj pojavi iza koje se kriju duboki lični razlozi. Ljudi ovakvim činom žele da demonstriraju određeni stav prema nekom članu porodice; takav čin je uvek nezreo i verovatno se radi o ljudima koji nisu emotivno zreli da bi svoje probleme rešili u okviru porodice – kaže dr Neven Cvetićanin sa Instituta za društvene nauke.

On podseća na staru narodnu da se “prljav veš ne iznosi iz kuće”, kao i na postulate iz Biblije – pošto smo hrišćansko društvo, da treba ljubiti i poštovati bližnjeg svog. Dr Neven dodaje da je ovo simptomatično za nefunkcionalne porodice, gde se problemi ne rešavaju komunikacijom ili obraćanjem stručnim licima i institucijama, već negiranjem i odricanjem.

Kao što rekosmo, osim u manjim sredinama, ovo odavno nije praksa, ali ljudi i dalje zovu. Sa problematičnim članovima porodice ne znaju kako da se izbore, tu je osuda okoline i sramota, stoga im ovo deluje kao rešenje. Srećom, sada su tu nadležne institucije koje rešavaju kompleksne porodične situacije, ali za “šta će komšiluk reći/umrećemo od sramote” još prav(n)og leka nema.

The post Kocka, rakija i lake ženske: Zbog ovih stvari Srbi i dalje zovu dnevne novine da se odreknu posrnulog člana porodice! appeared first on Moodiranje.